Boris Aranovič - JA SAM ONO ŠTO MISLIM O SEBI

Boris Aranovič je osnivač i direktor Univerziteta za bioenergetske probleme u Petrogradu (1989-1991), specijalista je u oblasti alternativne medicine. Godine 1991. je pozvan da radi kao predavač u Institutu za alternativnu medicinu u Stokholmu, Švedska, gde se i sada nalazi. Sa ženom Ivonom je stvorio Centar čovekovih skrivenih rezervi i sa velikim uspehom radi u tom smeru. "Budi gospodar svog zdravlja otkrivajući unutrašnje rezerve organizma" je osnovna tema seminara i kurseva. Kursevi se ne drže samo u Švedskoj, već i u drugim zemljama (Finska, Norveška). Metode B. Aranoviča su jedinstvene i zahvaljujući njima hiljadama ljudi je uspelo da povrate ili poboljšaju zdravlje.

U poslednje vreme, interesovanje za njegove metode raste, pozvan je da drži kurseve u Južnoj Americi i Nemačkoj. Obrazovanje: Elektrotehnički institut "Uljanov(Lenjin)". Kasnije je završio kurseve psihologije na Vojnomedicinskoj akademiji, kao i medicinski kurs na Institutu za pedijatriju. Vršio je mnoga istraživanja na katedri za fiziologiju Instituta za fizičku kulturu i rezultate je sa profesorom J. Sologubom izložio u radu "Psihofiziološka i funkcionalna karakteristika uticaja metode biokorekcije na čovekov organizam". Knjige B. Aranoviča: "Terapija pomoću misli" - Stokholm, 1995. i "Budi gospodar svog zdravlja"- Stokholm, 1997. su izazvale ogromno interesovanje mnogobrojnih čitalaca.



Put misli

Ako zamislite krišku limuna, posle nekog vremena, u ustima će se pojaviti pljuvačka. Kao što vidite, misli su izazvale fiziološke promene u obliku stvaranja pljuvačke. Ili, na primer, dok se sećate nekog značajnog događaja iz vašeg života, srećnog ili nesrećnog, srce može da počne brže da vam kuca, može da vam se promeni pritisak, da vam se prošire ili skupe zenice. To je, takođe, uticaj misli na fiziologiju. Podsvest stvara sve signale koji upravljaju organizmom i šalje ih u malu oblast mozga – hipotalamus. Hipotalamus pamti sva emocionalna preživljavanja, među njima i stresove, i upravlja hipofizom, koja reguliše rad celog endokrinog sistema, koji stvara hormone. Hormoni utiču na sve životne funkcije organizma, među njima i na krvne sudove, koje širi ili skuplja. Osim toga, hipotalamus učestvuje i u upravljanju imunobiološkim sistemom. Imunobiološki sistem je prirodna zaštita organizma, namenjena uništavanju naših "neprijatelja" - virusa, bakterija, mikroba, zloćudnih ćelija. Negativne emocije prvenstveno menjaju količinu hormona u krvi, koje stvara endokrini sistem, a to je destabilizujući faktor praktično za sve sisteme organizma: želudačno-crevni trakt, urinarni sistem, polni sistem, krvotok i druge. Među poznatim hormonima navešću adrenalin, estrogen, kortizon. Na primer, nedostatak kortizona dovodi do sledećih poremećaja: čir u želucu, kožna oboljenja, tromnoflebitis (upala vena), problemi sa težinom i dr. Osim toga, narušavanje hormonske ravnoneže utiče na štitnu žlezdu, što ponovo izaziva psihičku destabilizaciju, tj. stvara se zatvoreni krug. Ortodoksna medicina prilikom lečenja često pokušava da nadoknadi nedostatak hormona. To pomaže samo neko vreme, a zatim stanje može da se pogorša, jer se organizam navikava na "dodatke" i žlezde se "ulenje" i proizvode još manje hormona. Negativne emocije preko hipotalamusa takođe slabe imuni sistem i čine da organizam postaje prijemčiv za "neprijatelje", među
njima i ćelije raka.


Rad podsvesti

Da bih bolje objasnio uticaj misli na telo, malo ću se više zadržati na radu naše podsvesti. Podsvest upravlja svim životnim procesima: mi ne mislimo kako da se reguliše krvni pritisak, na stvaranje želudačnog soka ili varenje hrane, tj. ne koristimo za to svest. Većina naših svakodnevnih poslova se obavlja, takođe, podsvesno, na primer hodanje, šivenje, upravljanje automobilom. Svest, naravno, takođe, upravlja telom - mi svesno
podižemo ruku, ili pokrećemo glavu, ili svesno nešto govorimo. Ali postoji, takođe, i delovanje svesti na telo kroz podsvest. Ovde molim za posebnu pažnju.

Svest i podsvest: emocije i slike

Postoje, da tako kažemo, vratanca između svesti i podsvesti. Kroz njih se vrši uzajamno delovanje svesti i podsvesti. Kada smo zamišljali limun i izazvali lučenje pljuvačke, to je bilo delovanje svesti na telo preko podsvesti. Kada nešto osećamo intuitivno, to je, obrnuto, uticaj podsvesti na svest. I što su više otvorena "vratanca" veće je uzajamno delovanje. Otvaranje vratanaca reguliše se uticajem leve i desne polovine mozga. Leva polovina se aktivira kada je neophodna logika, racionalizacija. Desna dominira kada se čovek bavi stvaralačkim radom, kada misli u slikama.

Emocije dovode, takođe, do aktiviranja desne polovine mozga. Uticaj na "vratanca" je sledeći: što je aktivnija desna polovina "vratanca" se više otvaraju, što je aktivnija leva polovina mozga ona se zatvaraju. Drugim rečima, otvaranje vrata u podsvest je mogućnost otkrivanja unutrašnjih rezervi organizma. Razne psihoterapije koje se primenjuju u svetu i koje omogućavaju razvoj stvaralačkih sposobnosti i drugih čovekovih mogućnosti usmerene su na aktiviranje desne polovine mozga i dublje pronicanje u podsvest. Čitaocu sada mora biti razumljivo da svaka misao ispunjena emocijama lakše dolazi do podsvesti i, prema tome, snažnije utiče na telo. Setite se nekog događaja u životu kada ste se jako uzbudili, kada su vam se osušila usta. Eto vam prostog primera uticaja emocionalne misli na fiziologiju tela. Isto se događa i kad mislimo u slikama.

Slika, takođe, otvara "vratanca", utoliko više ukoliko je slika sjajnija. Na primer, slikovito sećanje na neki tragičan događaj prouzrokuje hlađenje ruku i nogu. Ili, slikovito sećanje na erotski događaj može da izazove uzbuđenje. Negativne misli, nespokojstvo, preživljavanje, strah, sve su to svojevrsne emocionalno obojene misli. I, takođe, vrlo često slikovite. Recimo, takva negativna misao je "uvreda". Ona na prvi pogled ne izgleda kao jako osećanje, ali s vremenom ona "prodire" u podsvest i radi svoj "crni" posao i u toku vremena može da dovede do ozbiljnih oštećenja u organizmu. Jasno je da jača emocija jače "udara" telo, ali ako je kratka, recimo nekoliko sati na dan, organizam pomoću sistema samoregulacije može da se oporavi. Emocija, koju dugo nosimo, bez obzira na to što je slaba, podriva organizam i dovodi do ozbiljnih bolesti. Ali, ovde, takođe, treba praviti razliku među ljudima. Ljudi sa razvijenijom i aktivnijom desnom polovinom mozga su osećajniji, senzitivniji, ali i podložniji uticaju negativnih misli i
emocija nego ljudi sa razvijenijom levom stranom mozga. U isto vreme, ljudi sa razvijenijom desnom stranom mozga su sposobniji za život usled boljeg kontakta sa podsvešću i mogu brže da pomognu sebi, da se spasu od posledica negativnog mišljenja. I obrnuto, kod ljudi sa razvijenijom levom stranom mozga, zbog slabog kontakta, usporen je proces prodiranja negativnih misli u organizam i u skladu sa tim usporen je i proces oslobađanja od njih.

Dobar dokaz uticaja misli na organizam je izraz čovekovog lica. Obratite pažnju na lica zlih, rđavih ljudi - ona tačno odražavaju unutrašnje stanje svojih sopstvenika. Nervozne, psihički nestabilne ljude karakteriše brz hod, odsečni pokreti. Ljudi puni straha su malo pogrbljeni, pogureni, zbog unutrašnje želje da se sakriju. Na taj način telo se izražava mislima, preko ideomotornih impulsa, koji dolaze iz podsvesti za vreme mišljenja. Nije teško dosetiti se da je kod ljudi sa razvijenijom desnom polovinom mozga to izražavanje jače. Toliko, ukratko, o vezi misli i fiziologije, što je veoma važno, jer je povezano sa otkrivanjem unutra.njih rezervi organizma pomoću upravljanja sopstvenom energijom.


Dejstvo misli na daljinu

Da li ste nekad razmišljali o tome, dragi čitaoci, da kompjuter ima mnogo zajedničkog sa našim mozgom? U kompjuter možemo da smestimo koliko hoćemo informacija i da ih zatim, po potrebi, izvlačimo na ekran i koristimo u razne svrhe. Informacije se čuvaju u memoriji računara - na disku, u kodiranom obliku. Isto se dešava i u čoveku.

Vi već znate da čovek nije samo fizičko telo, nego i energoinformacioni objekat koji u svom biopolju ima masu različitih učestanosti koje nose informacije o svemu u čoveku. Sada zamislite da prvi put vidite napoznatog čoveka. Vaše oči, kao prijemnik informacija, skener svoje vrste, prihvataju tog čoveka ka bioinformacioni objekat i šalju tu informaciju u kodiranom obliku u jednu od memorijskih ćelija. Zatim, kada budete hteli da se setite tog čoveka, informacija o njemu se izvlači iz ćelije i ponovo pretvara u lik. Dubina pamćenja zavisi, pre svega, od interesovanja, koje je taj čovek u svoje vreme izazvao kod vas. Jer je interesovanje, takođe, emocija, koja, takođe, pojačava efekat. Isto se odnosi i na pamćenje predmeta.

Svi predmeti, i uopšte sav materijalni svet, imaju svoje biopolje, svoje frekvencije. I sada smo došli do nečeg vrlo važnog. Ako ste se setili nekog čoveka ili predmeta i ako ste ga predstavili sebi, pred vama se neće pojaviti samo lik, već i biopolje tog čoveka ili predmeta sa svim njegovim frekvencijama. I ono će vršiti energetsko dejstvo na vas. Sećate li se primera sa tragičnim događajem? Tako se, sa bioenergetske tačke gledanja, to objašnjava time što pri sećanju na tragični događaj stupamo u kontakt sa biopoljem tog događaja ili sa njegovim frekvencijama, a one utiču na naše biopolje, pa time i na naše telo. Isto je i sa erotskom epizodom. Ali ne samo da lik izvučen iz ćelije deluje na nas, mi takođe delujemo na njega. U parapsihologijl postoji, takozvani, "zakon fantoma". On glasi: "Ako u nekoj tački u prostoru zamislite lik ili prikaz (fantom) tog objekta (na prlmer čoveka), u toj tački se javlja blopolje tog objekta, koje ima direktnu vezu sa tim objektom." Na tom zakonu se zasniva rad sa energijom na rastojanju sa bolesnima i
telepatija. Ne moraju se posedovatl neke posebne sposobnosti da bi se izvršio uticaj mislima na neki objekat. Delovanje misli je utoliko jače ukoliko su one jače emocionalno obojene, što je više čovek koncentrisan na njega.

U trenutku zlobe čovek povećava snagu delovanja misli nekoliko puta. Svako od vas je, verovatno, osetio u životu delovanje ljutitog čoveka, koji se nalazi u blizini. Takva osećanja se mogu osetiti i kada se nalazite daleko od čoveka koji vam želi zlo. Razlika je samo u tome što u tom slučaju nećete shvatiti odakle vam takvo osećanje. Čovek, koji na vas misli sa ljubavlju i poštovanjem, slaće vam isceljujuću energiju. Na taj način se među nama, ljudima, stalno obavlja energoinformaciona razmena.


Misaoni obrasci

Delovanje misli se razlikuje među sobom. Postoje prosta misaona dejstva, kada jednostavno mislimo o čoveku s ljubavlju ili ljutito, ali naša misao ne nosi nikakvu informaciju i složena misaona dejstva, kada mi ne samo što mislimo o čoveku, nego mu i želimo nešto. Na primer, možemo da želimo čoveku da uspešno položi ispit ili da ozdravi. To će već biti složeni misaoni obrazac, tj. naše misli prenose informaciju, isto kao prilikom emitovanja radio i televizijskog programa. Ona se usađuje u biopolje čoveka na koga mislimo i stvarno počinje da pomaže ili da nanosi štetu, u zavisnosti od želja onoga ko ih emituje.

Misaoni obrasci mogu neko vreme samostalno da žive u prostoru, što zavisi od toga kolika je bila koncentracija i koliko je bila emocionalna prilikom njihovog formiranja. Na tom polju su interesantne praktične vežbe učesnika na mojim kursevima "Bioenergetska terapija" na Institutu za alternativne terapije. Učesnici u mislima stvaraju energetsku kuglicu i zatim počinju da je prebacuju sa dlana na dlan. Nekim učesnicima se dešava da kuglica sasvim odleti. To se dešavalo, po pravilu, kod jakih učesnika, koji su uspeli da unesu u tu kuglicu toliko energije da je ona, dospevši do drugih vibracija u prostoru, napustila domaćina koji ju je stvorio. Zato treba biti oprezan prilikom stvaranja složenih misaonih obrazaca, jer su oni izvor programa dejstva. Zamislite da pesimistički mislite o svojim planovima. Ti misaoni obrasci dospevaju u prostor i, pošto tamo požive neko vreme, počinju da deluju na one ljude od kojih zavisi ostvarivanje tih planova. Rezultat je da ste vi sami doveli do svog neuspeha. Misaoni obrasci pozitivnih,
optimističkih misli privlače pozitivne okolnosti, koje vode uspehu. Ako ne verujete u sebe, vi, takođe, formirate misaoni obrazac o svom neverovanju, koji, iako nije energetski mnogo jak, ima dugotrajno dejstvo. I taj misaoni obrazac se usađuje u biopolje vaših poznanika i rođaka i izaziva kod njih osećanje da vi ne verujete u sebe i oni će se u skladu sa tim ponašati prema vama.

Svojim mislima i misaonim obrascima mi se usađujemo i u omotač biopolja predmeta. U tom slučaju, stepen uzajamnogn dejstva mnogo zavisi od toga kakav je predmet u pitanju i od sinhronizacije naše energije i energije predmeta. U svakom slučaju, dolazi do uzajamnog dejstva u većem ili manjem stepenu i zato moramo da budemo dovoljno obazrivi. Predmeti, koji se nahrane našom energijom i programima, mogu kasnije da nam ih vrate. To je dobro, ako su u pitanju pozitivni programi, ali ako su negativni? ...Posebno dobro "upijaju" energiju predmeti od prirodnih materijala - drvo, drago kamenje, minerali, a najjače voda. Trudite se, takođe, da za vreme jela budete dobro raspoloženi. Ako za vreme jela psujete ili imate negativne emocije, vi ćete ih "pojesti" zajedno sa hranom. Hrana, kao i ostali predmeti, upija psihičku energiju.


Ja sam ono što mislim o sebi

Svaki čovek nosi u sebi lik samog sebe, počevši od fizičkih podataka do umnih sposobnosti. Na primer, čovek može smatrati da je zdrav ili bolestan, lep ili ružan, hrabar ili kukavica, sposoban ili nesposoban itd. do najsitnijih detalja. Drugim rečima, on ima potpunu sliku samog sebe. Ali, malo ko zna da ono što on misli o sebi, on to i jeste. Razume se da je taj lik misao koju dugo nosimo u sebi, ali vi već znate da misli koje dugo nosimo prodiru u podsvest i odatle utiču na organizam. To je tako sa fiziološke tačke gledanja. A sa bioenergetske tačke gledanja, vi trajno nosite u svom biopolju paket "programa" o samom sebi po kome živite. Ako smatrate da ste slabog zdravlja, tako će i biti, prema tom programu. Ako smatrate da su vam bolesni bubrezi, organizam će odraditi taj "program" šaljući stalno ideomotorne impulse na bubrege i oni će kroz izvesno vreme stvarno postati bolesni.

Često se negativni programi o sebi vuku iz detlnjstva, kada su roditelji, grdeći dete, i ne podozrevajući slali u njegovu prijemčivu podsvest informacije o njegovim nedostacima. Te Informacije se akumuliraju u podsvest ili, što je isto, u biopolju i počinju da deluju na organizam na taj način da posle izvesnog vremena dete i nosi te osobine kroz ceo život. "Pomoć" u skladištenju negativnih programa često pružaju rođaci izjavama kao što su: "Imaš loš vid, treba to ispitati", ili "Mislim da tvoji bubrezi nisu u redu". I najzad, jak uticaj na formiranje negativnog suda o zdravlju vrše nekiput lekari izjavama: "To je bolest koja se komplikovano leči", ili "To je za ceo život".

Često sam radio sa pacijentima koji su bili ubeđeni da imaju neku bolest i koji su stvarno imali sve simptome te bolesti. U slučajevima kada bolest nije daleko odmakla, uspevalo mi je da simptomi te bolesti nestanu samo pomoću uklanjanja programa o bolesti. Većina onih koji su izlečeni na taj način, govorila je da je to neko čudo. U stvari, nema nikakvog čuda, jednostavno, posle uklanjanja programa, mozak prestaje da šalje ideomotorne impulse o bolesti i simptomi nestaju.

Ono što čovek misli o sebi vrlo je ozbiljno. I to se ne odnosi samo na zdravlje, već i na druge oblasti života. Ako vi sebi izgledate nespretni, nezgrapni, nevešti, bojažljivi, takva predstava o sebi će vas vrlo brzo pretvoriti u zatvorenog čoveka. Ako mislite da je suviše teško zaraditi mnogo para, nikad vam se neće ukazati šansa da poboljšate svoje finansijsko stanje.

Predstava o sebi vrši odlučujući uticaj na ceo čovekov život. Zato, prvo što treba uraditi na putu ka zdravlju je - ukloniti negativno mišljenje o sebi.

Govoreći o negativnim mislima koje dugo nosite u sebi, hteo sam da pokažem čitaocu koliko ozbiljno mogu da naškode zdravlju i životu u celini. Ja se nisam dotakao sveg mnoštva negativnih misli, prikazao sam samo neke od njih. Međutim, i druge misli slične opisanim stvaraju negativne programe i nanose štetu čoveku u ovoj ili onoj meri.


Uticaj misli na sudbinu

Naša sudbina - to je sve što nam se događa od detinjstva do smrti. Svi mi želimo da ti događaji budu povoljni: dobra porodica, ljubav, uspešna deca, interesantna profesija, dobri odnosi na poslu, sa prijateljima, dovoljno para itd. Od čega sve to zavisi?

Svakako da spoljašnji uslovi, društvena sredina, naše okruženje utiču na neki način na našu sudbinu. Ali, sve je to samo pozadina, koja može da bude povoljna ili nepovoljna. U osnovi, mi i samo mi smo uzrok onoga što nam se događa u životu. Ta teza, na prvi pogled, ruši uobičajeni način mišljenja. Jer je većina ljudi navikla da krivicu za svoje neuspehe i probleme prebacuje na druge. Pa iako takav način mišljenja ne samo da ne pomaže da se razreši problem, nego čak donosi razočarenja, ljudi nastavljaju da žive u stereotipima, koji koče njihovo napredovanje. Dok čovek ne shvati da su njegove misli programi koji funkcionišu, da oni određuju njegovu budućnost, njegovu sudbinu, on neće uspeti u životu. Pokušaću da na primerima pokažem kako kod ljudi dolazi do samoprogramiranja.

Zamislite sledeću situaciju: planirali ste neki poduhvat - recimo da jednog dana u nedelji odete na izlet. Ali, nekoliko dana pre tog dana vi dobijate mnogo interesantniju, mnogo primamljiviju ponudu baš za taj dan. Vi treba da izaberete kuda ćete otići. I vi birate prvo, planirano, bez obzira na to što vam je drugo interesantnije. Po pravilu, ljudi u sličnim situacijama postupaju baš tako. Zašto? Stvar je u tome što ste vi, kada ste planirali, stvorili misaoni obrazac izleta sa slikama odmora, čistog vazduha, šume, pecanja. Taj misaoni obrazac je prodro u vašu podsvest, pripremio vaš organizam za odlazak na izlet, ovladao vašim bićem i sada je teško bilo šta promeniti. A ako se menja, naići će se na veliko naprezanje tela. Sa bioenergetske tačke gledanja, planirani izlet je zapisan u obliku informacije ili programa u čovekovo biopolje i ta informacija sada utiče na telo.

Sve naše misli, naročito one emocionalno obojene, utiču na naše dalje ponašanje i postupke. Kada se sretnete s prijateljima, vi, na primer, raspravljate o cenama, kako je postalo teško živeti, kako je malo para, da one nisu dovoljne za život. Što češće učestvujete u takvim raspravama, vaši misaoni obrasci "život je težak", "nedostaju mi pare" itd. postaju sve jači. Zatim, te misli prodiru u podsvest i upisuju se u vaše biopolje i počinju da žive svoj život, odražavaju se na vaš život i stvaraju realnost u kojoj vam stvarno nedostaje novac, u kojoj vaš život stvarno postaje težak.

Uzrok neuspeha u životu je pesimizam i samoprogramiranje. Devojka, koja želi da se uda, a misli da je ružna i nesposobna, teško će uspeti da se uda, zato što ona emituje taj "program" i ne izaziva interesovanje mladića koji je okružuju. Poslovni čovek koji je započeo neki posao i koji mnogo razmišlja o teškoćama i mogućim neuspesima osuđen je na neuspeh. Uzrok tome je što negativno samoprogramiranje utiče kako na njegove postupke tako i na sve one koji imaju veze sa njegovim poslom.

Sećam se da mi se, početkom 90-tih godina, u Rusiji, obratio jedan poslovni čovek čiji su se poslovi razvijali jako loše i imali su tendenciju propasti. On me je molio da mu pomognem da utiče na okruženje da bi ponovo uspešno poslovao. Rekao sam mu da njegov posao zavisi od njega, ne od okruženja. U toku razgovora se razjasnilo da je on svoje poslove predstavljao uopšteno, ne konkretno, i to je bila jedna od njegovih glavnih grešaka.

"Programi" naših misli, koje se usađuju u podsvest ili biopolje, rade kada su konkretni. Osim toga, taj poslovni čovek je suviše sumnjao u realizaciju planova, bio je nepoverljlv prema klijentima i njegovo opšte raspoloženje je bilo pesimističko. Počeo sam da radim sa njim. Prvo smo napravili konkretan plan i razradili ga do najsitnijih detalja. Zatim sam mu održao nekoliko individualnih seminara o programiranju misli. Posle mesec dana, javili su se prvi pozitivni znaci u njegovom poslovanju. Posle još jednog meseca, njegovi poslovi su sasvim prebrodili krizu i on je kasnije postao jedan od najuspešnljlh poslovnih ljudi u Petrogradu. Nedavno smo se opet sreli, njegovi poslovi su i dalje uspešni. On
smatra da je naš prvi susret bio prelomni trenutak u njegovom životu. Eto vam sjajnog primera uticaja misli na sudbinu. Ali treba obratiti pažnju na najpozitivniji momenat - ogromnu želju da se promeni situacija. I na tome hoću detaljnije da se zadržim.

Vi se sećate da su naše misli snažne kada su emocionalno obojene. Želja je jaka emocija, motivacija, ona čini da naše misli budu snažne i uz pozitivno mišljenje dovodi do uspeha. Često se dešava da čovek pokušava da reši neki problem, ali ne uspeva zato što se negde na dubljim nivoima podsvesti krije nedostatak želje. Čovek često ni sam nije svesan koliko je duboko u njemu skrivena motivacija. Na primer, neki ljudi ne mogu da nađu posao ne zato .to je to nemoguće, nego zato što podsvesno ne žele da rade. A to utiče i na zdravlje. Postoje bolesnici koji podsvesno ne žele da ozdrave. Zbog nekih uzroka njima odgovara da budu bolesni ili da se nalaze u tom stanju. Oni nešto dobijaju time: pažnju bližnjih, onih koji ih okružuju, socijalnu i materijalnu pomoć itd. Kada čovek ima mnogo želja - to je već aktivna životna pozicija, koja, uz pozitivno mišljenje, donosi čoveku uspeh u životu. Masa želja, interesovanja i stremljenja stvara oko tog čoveka ogromno
biopolje, koje mu omogućava da dugo radi i da se ne zamara.

Ogromno biopolje je garancija zdravlja. Ono aktivira sve sisteme organizma i nikakve bolesti ne mogu da prodru u njega. Aktivna životna pozicija je garancija dugovečnosti, što potvrđuju životi mnogih naučnika. Ako čovek nema želje - životna apatija, slabljenje organizma, sve se dešava naopako. Takvi ljudi češće boluju, zamaraju se na poslu, zato što rade bez želje i često doživljavaju neuspehe.

Pre kratkog vremena sam putovao u Petrograd. Tamo sam saznao novost koja me je u početku zapanjila. Jedan moj poznanik je umro u 48. godini. Znao sam ga odavno - nije pio, nije pušio, živeo je zdravim životom. I najedanput - rak jetre. Svi oko njega, rođaci i prijatelji, bili su u nedoumici: priznajem, ni ja u prvih 5 minuta nisam mogao da dođem sebi, a zatim sam sve shvatio. Iako nije bio loš inženjer, on nije imao nikakva interesovanja u životu i radio je samo zato što je trebalo raditi. On nije imao želju da nešto promeni nabolje, nije imao životni impuls. A baš taj životni impuls nam je svima neophodan. Bez njega organizam slabi, i tada može da se desi bilo šta ...

Neki čitaoci mogu da mi prigovore: a šta ako ja u životu nisam našao interesantan posao, nešto što mi je na duši? Šta ako bih hteo, ali nemam želja i stremljenja? Šta onda? Dragi moji čitaoci, i u tom slučaju sve zavisi od vas samih. U datom slučaju kakvim očima posmatrate svet. Na primer, dva čoveka su došla u šumu. Jedan je ushićen raznovrsnošću i lepotom drveća, naslađuje se mirisom šume i pevanjem ptica i napušta šumu srećan i pun snage. A drugi gleda na šumu kao na drvenu građu, sirovinu za nameštaj i papir i odlazi iz šume sa osecanjem dosade. Ili, recimo, živeći sa ženom možemo da vidimo njene pozitivne osobine i da ne obraćamo pažnju na njene mane. U tom slučaju čovek je srećan. Ali na istu ženu se može gledati i drugim očima, koncentrišući se na mane i patiti zbog toga.

Čovek je takav kakav je, a opažanja mogu biti različita. To se odnosi i na one ljude koji ne mogu da nađu interesantan posao. Opet sve zavisi od toga kakvim očima gledamo na posao. Pisac V. Lobodin navodi interesantan primer u knjizi "Zdravlje i duhovnost". Nekad u mladosti on je morao da radi kao čistač. Sasvim na početku taj posao je kod njega izazvao negativna osećanja i nezadovoljstvo. Ali pošto je shvatio da mora to da radi, on je taj posao ispunio sadržajem. Evo odlomka iz knjige: "Kroz pola sata ja sam već znao da treba raditi tako da mi gomila đubreta ne zaprlja karakter zauvek. Počeo sam da čistim ne odvod za đubre, nego svoju savest, nisam iznosio kante sa đubretom nego svoje bolesti. Nisam čistio pod nego svoju sudbinu, nisam odvajao organsko đubre od neorganskog, nego svoje grehe iz duše. Sa oduševljenjem sam čistio levi bubreg i jasno osećao kako on prosto podrhtava od zadovoljstva, lopatom sam strugao kamenje iz jetre...
Na kraju sam se tako oduševio i zavoleo taj posao da sam počeo ozbiljno da razmišljam da li da on postane moja profesija."

Ovaj smešni primer pokazuje da se svaki posao može ispuniti smislom i sadržinom i da se u njemu može naći interes. Sve zavisi od čoveka.


Stvaranje idealnog lika

Drugi pravac za izbacivanje negativnosti je povezan sa stvaranjem takozvanog idealnog lika samog sebe. Sećate se, govorili smo o tome da svaki čovek nosi u sebi sliku - predstavu o sebi. I ono što on o sebi misli, on to i jeste. I tako, ako čovek promeni predstavu o sebi i stvori novi sliku, ona će posle nekog vremena istisnuti iz podsvesti staru predstavu i čovek će početi da se menja u skladu sa novostvorenim likom. Kako se to radi?

Prvo treba razmisliti koje osobine biste hteli da odstranite i kakve biste želeli da imate. Zatim napravite lik koji ima te osobine. Na primer, vi ste razdražljivi, agresivni, vi se bojite budućnosti, vi zavidite drugima. Jasno je da treba da uklonite te osobine i da ih zamenite suprotnim. Počnite da stvarate novi lik sebe, kao vajar, dodajući postepeno sve nove i nove detalje. Izaberite slobodno vreme, koje vam odgovara, uključite prijatnu muziku, opustite se, zatvorite oči i počnite da zamišljate sebe sa novim osobinama, na primer: vi uopšte niste razdražljivi, mirno reagujete na bilo kakve okolnosti. Zamislite sebe, što je moguće detaljnije, kao da vi već jeste takvi, a ne da želite da budete. To je veoma važno! Utrošite na to 15-20 minuta.

Sledećeg dana "lepite" nove detalje: recimo, vi se upošte ne bojite budućnosti, naprotiv, gledate na budućnost sa velikim optimizmom i očekujete pozitivne promene. Predstavite, što je moguće jasnije, da vi već jeste takav optimista. Sledeći put dodajte novu osobinu. Možda će vam za jednu osobinu biti potrebno nekoliko dana. Možda će biti potrebno da se vraćate na tu osobinu. Baš onako kako vajar lepi delove svoje skulpture, vi morate da stvarate svoj lik. Trudite se da idete sa tim likom, uživite se u njega, bilo gde da se nalazite: u metrou, u prodavnici, na poslu, kod kuće, dotle dok on ne postane vaša stvarnost.

Veliku pomoć u prodiranju lika u podsvest čine vežbe. Ovde se dobija dvostruka korist. S jedne strane, vežbe će pomoći idealnom liku da efikasnije prodre u podsvest; s druge strane, idealni lik sam pomaže da se održi koncentracija pažnje pri stvaranju ideomotornih pulsacija. Razmotrićemo oba slučaja.

U prvom slučaju, kada stvaramo pulsacije u telu, mi automatski ulazimo u stanje transa i naša je podsvest otvorena. U isto vreme, možemo da "držimo" u glavi idealni lik, tj. da zamišljamo da smo takvi kakvim želimo da se vidimo i, zahvaljujući otvorenim "vratancima" u podsvest, taj lik se tamo učvršćuje. U isto vreme, lik pomaže da pažnja bude skoncentrisana zato što, kada postoje dva objekta, na koja obraćamo pažnju, u mozgu nema mesta za druge misli koje, po pravilu, odvlače pažnju. To je poznati psihološki efekat, koji ovde daje dvostruku korist.

Želim da vas još posavetujem: kada budete stvarali idealni lik potrudite se da zajedno sa osobinom zamislite mimiku, izraz lica, hod, držanje tela. Potrudite se da emocionalno obojite taj lik, da osetite ponos što ste takvi. Kada sam se posle nekoliko meseci sretao sa svojim učenicima, koji su prošli moj kurs, među ostalim pitanjima bilo je i :"Kako stoji stvar sa idealnim likom?" Skoro svi su rekli da se lik dobro pokazao i da je mnogo pomogao da se postigne cilj. Ipak, najviše mi se dopao odgovor jednog učenika: "Ja jesam sada idealan lik."


Rad sa simbolima

Treći pravac je rad sa simbolima. Prvo, šta je to simbol? Setite se nekog jako emocionalno obojenog događaja, koji ste doživeli. Na primer, posle dugog rastanka sreli ste se sa voljenim čovekom i za vreme tog susreta odnekud je dopirala muzika. Bez obzira na to što niste obraćali pažnju na muziku, kasnije, posle mesec dana, posle godinu ili dve dana, kad god biste čuli tu melodiju uvek biste se setili tog susreta. Drugim rečima, muzika je bila asocijacija na taj susret ili njegov simbol. Može se navesti mnogo sličnih primera. Šta se u tim slučajevima događa?

Kao što čitaalac već zna, svaki emocionalno obojeni događaj dovodi čoveka u stanje transa, otvara "vrata" u podsvest. Baš u to vreme, čovek najbolje prima bilo kakve informacije, bila to muzika, plavo nebo ili slika koja visi na zidu. Informacija se
smešta duboko u podsvest, čuvajući i druge asocijativne veze sa tim događajem, zahvaljujući kojima je ona uspela da se ugnjezdi u mozgu. Ona je postala simbol. Koristeći taj fenomen, možemo preko simbola da unosimo bilo kakvu informaciju, u našem slučaju - pozitivne programe. Na kraju krajeva, uvek kada hoćemo da se reprogramiramo, najbolji i verovatno jedini način da se to uradi je da se prodre u podsvest "doskočivši" joj. Rad sa simbolim je jedna od tih metoda.

Dakle, prvo birate "program" koji želite da smestite u podsvest. Recimo, čovek ima nedovoljno vere u sebe i hteo bi da je osetno poveća i ojača. Cilj je jasan. Sada se bira simbol koji odgovara tom cilju. Ja preporučujem da se u tom slučaju koriste
geometrijski simboli. Stvar je u tome što geometrijska figura nije samo simbol, nego i izvor energije. U principu, svi predmeti zrače enrgiju, neki više, neki manje. Geometrijske figure su, međutim, izvor naročitog, povišenog zračenja (čitalac je možda čuo za piramide, trouglove, elipse itd). Zato, takav simbol veoma jako utiče na čoveka i, u skladu sa tim, stvara jače asocijacije.

Pošto ste izabrali cilj i simbol, pripremite se za posao. Budite sami u sobi, niko ne sme da smeta, pustite muziku. Dakle, počinjete da "punite" simbol. Postanite za to vreme glumac. Počnite da igrate ulogu čoveka koji ima ogromnu veru u sebe, zamišljajte da imate izvanredne sposobnosti, snagu, jasno mišljenje, da imate dovoljno znanja i mogućnosti da rešite sve životne probleme. Ovde treba misliti i zamišljati emocionalno, produhovljeno – biti stvarno glumac. Ne zaboravite, treba "doskočiti" podsvesti, a ona, kao dete, ne razume razliku između fantazije i stvarnosti.

Kada igrate svoju ulogu, gledajte sve vreme jednim okom na simbol, ali neka vam sva pažnja bude upravljena na vašu ulogu. Posle 5 minuta napravite pauzu od jednog minuta, zatim ponovite isto to još 5 minuta, pa opet pauza od jednog minuta. Nekoliko puta ponovite isto sa malim pauzama. Na to će vam otići ukupno 20-25 minuta. Neka vam simbol bude u vidnom polju sve vreme, ali osnovnu pažnju koncentrišite na fantazije i emocije.

Ponavljenje sa pauzama je neophodno zato što je podsvest prijemčivija za ponavljanje posle kratkog vremena. Ovakav postupak ponavljajte nekoliko dana zaredom. Ukupna igra, čoveka koji veruje u sebe, mora da traje najmanje 1,5-2 sata i posle toga simbol je "napunjen". Dalje će već simbol raditi za vas.

On je - asocijacija sa željenom osobinom. Nacrtajte taj simbol na kartonu, uveličan u nekoliko primeraka, isecite ga i okačite na mestima gde ste najčešće: u spavaćoj sobi, kuhinji, kupatilu. Više nije potrebno misliti, sada simbol nastavlja da utiče na vas, on je asocijacija sa vašim željenim ponašanjem. Ako razgovarate telefonom sa prijateljicom, ako jedete ukusan obrok, ako gledate interesantnu emisiju na televiziji - dovoljno je da pogledate na simbol, ne misleći o njemu, i on će prodreti u dubinu vašeg mozga stvarajući osobinu koja vam je neophodna.

Naravno, na isti način treba raditi i sa drugim željenim osobinama. Glavno je da se emocionalno prikaže i igra uloga čoveka koji ima osobine koje mi želimo da imamo.
Možete da uzmete simbole koje želite. Ako imate više problema, za svaki treba izabrati poseban simbol.


Izbacivanje negativnosti iz podsvesti

I poslednji pravac - to je posebna metoda, jednostavna i vrlo efikasna. Ona se sastoji iz dva dela. U prvom delu vizualizujete, zamišljate jasno negativnost od koje hoćete da se spasete. Na primer, bojite se vožnje liftom. Zamislite sebe u liftu i potrudite se da stvarno osetite strah što je moguće jače. Zašto je ovo potrebno? Sećate se, svaka negativnost ima u podsvesti svoje "žarište". I kada zamišljate situaciju povezanu sa određenom negativnošću, to "žarište" se aktivira i oko njega se povećava energija. I tu energiju treba odstraniti.

Pošto ste zamislili aktivirano "žarište" udahnite duboko kroz nos, istovremeno zamišljajući da udisanjem izvlačite energiju iz "žarišta". Zatim, izdahnite kroz usta zamišljajući da je ta negativna energija, takođe, izašla kroz usta u prostor. Zatim, vizualizujemo kako "sagoreva" taj oblačić energije. Ovo treba ponoviti nekoliko puta. Pomoću ovog postupka mi, u izvesnom stepenu, smanjujemo delovanje "žarišta" lišavajući ga energije kojom se hrani. Isto treba uraditi i sa drugim negativnostima. Na primer, neki čovek vas je uvredio. Zamislite tog čoveka i počnite da osećate uvredu, što je moguće jače. Posle toga, sprovedite opisani postupak.

U drugom delu obrnuto, zamislite situaciju kakva želite da bude. Takođe, jasno i slikovito. U primeru sa liftom vizualizujte da se vozite liftom i da se uopšte ne bojite, naprotiv, osećate radost i ponosni ste što ste se izbavili od tog straha. U primeru sa uvredom, zamislite čoveka koji vas je uvredio i zamišljajte da ne samo što niste uvređeni, nego ste mu zahvalni za pouke u životu, poštujete ga i imate pozitivan odnos prema njemu. Pozitivni likovi potiskuju negativne i još više slabe "žarišta". Za oba dela nije potrebno više od 15-20 minuta i oni su utoliko efikasniji ukoliko je više emocionalno obojeno naše ponašanje.

Metoda se može primenjivati odvojeno za rešavanje bilo kakvih problema koji su povezani sa negativnostima u podsvesti, a među njima su i pušenje i alkoholizam.
Na prvi pogled, ova metoda je vrlo jednostavna i nije lišena mistike. Ipak, opit sa njenom primenom pokazuje da je ona vrlo efikasna. Evo jednog od takvih primera. Jedan službenik pogrebnog preduzeća, 40 godina, od detinjstava je patio od mnogih strahova. Pokušao je razna psihoterapeutska lečenja, među njima psihoanalizu i hipnozu. Proputovao je mnogo zemalja. Nikakvog poboljšanja. Kada mi je došao sa svojim problemom preporučio sam mu da primenjuje kod kuće ovu prostu metodu za likvidaciju "žarišta". Radio je 30 minuta svakog dana i jedanput mesečno dolazio kod mene radi korekcija. Rezultat je zaprepastio čak i mene. Posle mesec dana od strahova nije bilo ni traga. "Sve u svemu, potrošio sam na razna lečenja više od 50 hiljada dolara, rekao mi je, a ovde za mesec dana i skoro besplatno uspeo sam da izlečim sam sebe."

prof. dr Svetozar Radišić - MISLI, EMOCIJE I KOSMOS

ČUDESNI MOZAK ILI MAGIČNE MISLI

U knjizi Pokloni nepoznatih stvari, biolog Lejl Votson je opisao susret s jednom neobičnom Indonežankom – šamankom. Ona je u ritualnom plesu učinila da kompletna aleja drveća jednostavno – ispari. Šamanka se pred Votsonom i drugim posmatračima poigravala ponovnim pojavljivanjem i nestajanjem aleje, kao u čuvenom „filadelfijskom eksperimentu”Nikole Tesle, u kojem je učestvovala i o kojem je svedočila i američka vojska.  Poznato je da šamani u svojim rutualima koriste rezonansu nastalu usklađivanjem ritma bubnja s impulsima mozga i tzv. neurolingvističko programiranje, što je, u suštini, pripremljen „razgovor” s podsvešću okupljenih lica. Razgovor s podsvešću? Gde je ta podsvest? U mozgu? Mislima se utiče na misli. Svakako ne mozgom na mozak, ali uslovno – da. Važno je da je šamanka znala šta treba da učini da njena mentalna predstava poništi, istisne, potisne ili zameni mentalnu predstavu kod svih prisutnih. Za to je potrebno samo znanje ili postojeće ili nekadašnje, preneseno „s kolena na koleno”.

Nekada se neurolingvistika nazivala „jezik ptica”, a sada je jasno da je reč o ritualnom kodiranju pomoću matričnog teksta. Ruski pukovnik Vjačeslav Mihajlovič Zvonikov primenjivao je veoma uspešno metode neurolingvističkog programiranja na oficirima i vojnicima. U kratkotrajnoj pripremi za borbene zadatke u Avganistanu, u Centru za psihofiziologiju, koristio je samo pet-šest sugestivnih rečenica. Zanimljivo je da se legendarni psihoterapeut Anatolij Mihajlovič Kašpirovski obraćao ruskoj javnosti, u TV emisijama, izlaganjem gotovo istovetnog sugestivnog teksta. Reči su uticale na misli magučno. U stvari reči su samo informisana energija koja izaziva promene kada vibrira na određenoj frekvenciji, kada je mozak otvoren za programiranje (kodiranje).

Uostalom, sugestivnost ljudi čini svakodnevicu veoma zanimljivom. Poznato je da izverzirani fakir može da „hipnotiše” gledaoce bez njihovog znanja i pristanka. Okolnost da se publika obično sastoji iz većeg broja osoba, izaziva jaku psihičku struju (kritična masa informisane misaone energije), koja umnogome olakšava rad fakiru. Inače, jedan od najpoznatijih hipnotizera na svetu, Helmut Hensen, tvrdi da hipnoza ne postoji. Postoji samo autohipnoza, a za nju je značajno koliko je osoba lakoverna, odnosno sugestibilna. 

List „Stejtsmen” objavio je vest da je indijski mađioničar P. C. Sorker zapanjio stotine turista koji su došli da posete Tadž Mahal. Učinio je da najslavniji indijski spomenik nestane na dva minuta. Sorker je stajao na obali reke Jamuna, iza mermernog mauzoleja iz 17. veka. U obraćanju turistima Sorker je rekao, kada je posle dva minuta uklonio „izazvani” prazan prostor: „Samo sam na trenutak sklonio Tadž Mahal iz vaših očiju. Bila je to savršena iluzija”. Nešto slično dogodilo se čuvenom „Filadelfija eksperimentu”. U „magijskom ritualu” Nikole Tesle u kojem je učestvovala i svedočila američka vojska.

Reč je o „hindu hipnozi”. Fakir je izaziva snagom svoje volje, potpomognut uobraziljom gledalaca. Značaj slike u ljudskim mislima, odnosno ljudske uobrazilje, može se razumeti na osnovu fenomena koji doživljavaju putnici – „svedoci natprirodnih moći” indijskih jogija. Iako su krotitelji zmija postali simbol fakirske moći, putnike najviše zanima čuvena predstava s užetom. Gledaoci se okupljaju oko fakira koji sedi na zemlji, dok uz njega čuči dečak od dvanaestak godina. Kada se okupi dovoljno gledalaca koji napeto očekuju scenski prikaz, fakir uzima uvijeno uže i baca ga uvis. Uže ostaje uspravno u vazduhu, a dečak naglo ustaje i uspinje se uz uže dok ga gledaoci ne izgube iz vida. Posle nekog vremena fakir poziva dečaka da se vrati, ali ovaj „odbija”. Pošto ga nekoliko puta uzalud poziva, fakir se sam penje, držeći u zubima veliki nož. Penje se dok i on ne iščezne gledaocima iz vida. Odjednom se vazduhom prolama prodoran krik, i malo kasnije na zemlju pada odrubljena dečakova glava, a zatim i drugi delovi tela: ruke, noge, i na kraju dečiji trup. Zaprepašćeni gledaoci vide fakira kako se obliven krvlju spušta niz uže. Delove dečakovog tela stavlja u vreću, zabacuje je preko ramena i polazi. Posle samo nekoliko trenutaka sadržaj vreće oživljava i fakir je spušta na zemlju. Samo što je otvori, iz nje izlazi dečak, živ i zdrav, i trkom napušta mesto predstave.  Kada bi neko snimio opisani prizor, pokazalo bi se da su fakir i dečak sve vreme bili na zemlji. Fakir zabacuje uže po zemlji, a dečak puzi na kolenima po njemu kao da se penje. Odgonetka je u tome da fakiri raspolažu sposobnošću da u svojim mislima stvore mentalnu predstavu zbivanja onakvu kakvu žele da potom dožive gledaoci. Još je važnija njihova veština prenošenja misaonih slika na druge. Dokazano je da takve mogućnosti, nerazvijene i sasvim zapuštene, poseduju svi ljudi.

Navedeni primeri dokazuju moć misli i postojanje spoja između podsvesti i svesti u ljudskom umovanju. U njima je prikazano oblikovanje uobrazilje i potvrđeno postojanje mentalnih slika u mozgu i očima. Kada je reč o istraživanjima telepatije i ulozi očiju i mozga u vezi s mentalnim predstavama ponovo je nezaobilazan Nikola Tesla. Poznato je da mu je bilo jasno da se u oku projektuju posmatrani objektu, ali i da se u oku misao pretvara u sliku. „Funkcija oka, pisao je Nikola Tesla M. V. Kapu 4. marta 1919, je da projektuje sliku na mrežnjaču i da saopšti informaciju vlaknima optičkog nerva. Verujem da svaka misao povratnom akcijom izaziva sličan poremećaj i da se interpretacijom ovog efekta na prežnjači, slika može projektovati na ekran. Ta slika je povezana sa mislima na potpuno identičan način kao originalan utisak. Mi imamo na raspolaganju određene činjenice, ali je krajnje teško usavršiti uređaj za ostvarenje tog zadatka. Kako stvari stoje, isko sam proveo mnogo godina u studiranju ovog problema, moj glavni oslonac u radu je još uvek nada.” To Teslino pismo objavljeno je u knjizi Moji pronalasci na 30-toj stranici. Kasnija istraživanja zasnovana na ideji koju je prvi objavio Tesla stvorila su veliki problem ljudskom rodu, budući da „veliki brat” ta znanja želi da primeni i već primenjuje u kontroli kretanja ljudi i kontroli njihovog uma. Naime, u Merilendu od četrdesetih godina 20. veka postoji sistem SIGINT (Signals Intelligence) koji Agencija za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) koristi za praćenje i kontrolu odabranih subjekata. Kontrolori na svojim ekranima imaju sliku svega što praćeno lice posmatra. Dostupna im je vuzuelna memorija žrtve, a u mozak posmatranog mogu da utisnu određene slike, pogotovo u REM fazi sna. Jedan od najvećih centara za istraživanje uticaja misli na daljinu nalazi se u Redstounu, u državi Alabami, udaljen nekoliko stotina metara od kabineta oca američke kosmonautike Vernera fon Brauna (svakako ne slučajno). Kada je reč o elektromagnetnom uticaju na ljudski mozak poznato je i to da je američki fizičar Bernard Istlund, koristeći ideje Nikole Tesle, projektovao sistem HAARP (High-frequency Active Auroral Research Project) na Aljasci, koji pod firmom Instituta za istraživanje jonosfere radi na ekstra niskim frekvencijama koje su istovetne sa frekvencijama moždanih talasa, od 9,5 do 50 herca. Kontrola ljudi i njegovog uma je već uzela maha. Veliki brat je trenutno u kampanji mikročipovanja predmeta i živih bića. Mnogi ljudi ne znaju da novčanica od 10 evra sadrži RFID mikročip, te da se kretanje njihovih posednika može pratiti, a istovremeno pokušavaju da se odbrane od uvođenja ličnih karata, pasoša i ostalih kartica sa čipovima. Problem je što je mozak dovoljno istražen i da se pouzdano zna na kojim frekvencijama su određene misli i vrste emocija.

Stvorene iluzije su samo dokazi da misao poseduje neistraženu moć, da čovek ne zna istinu i da mentalne predstave igraju veoma važnu ulogu u životu ljudi. Zato nije čudno što je dr Petar J. Stanković u knjizi Božanstvena medicina tvrdio da „fakir snagom svoje volje može da natera gledaoce da vide ono što on hoće. Uspeva da koncentriše svoje misli do te mere na vizuelizaciju, da misli zrače tako jako na okolinu da su svi prisutni, iako svesni i budni, prosto fascinirani, jer im se pred očima ukazuje ona slika koju je fakir zamislio”. 

MOĆ MISLI I REČI

Oduvek su iskusni ljudi upozoravali da treba voditi računa o tome šta se govori, jer su reči snažne, i da poseduju neku magičnu moć.. Tako je Sveti vladika Nikolaj Velimirović kazivao: „Silna je reč kao grom. Ona poražava grešnika, melem je bolnome i potištenome, utuk razvratnome, a opomena bogatome... ” (O Bogu i ljudima, 1993).

Sada su naučnici opsednuti moćima jezika, reči, misli i uma. Sve češći su napisi koji potvrđuju da jezik, reči i misli programiraju ljudsko telo. Te ideje prenesene su polako, ali po svemu sudeći zauvek, iz ezoterijske u naučnu oblast, s obzirom na to da se tvrdnje tajne nauke i klasične nauke skoro poklapaju. Uostalom, Skot Pek je u knjizi Put kojim se ređe ide naglasio: „Mistici su nam stolećima govorili kroz paradokse. Je li moguće da smo svedoci susretanja nauke i religije? Kada smo u stanju da kažemo da je 'čovek istovremeno i smrtan i večan' i 'svetlost je i talas i čestica u isto vreme', onda smo počeli da govorimo istim jezikom.”

Psihosomatske bolesti ukazuju da misli neposredno utiču na ljudsko telo, ali je sve više dokaza da misli mogu i da ga iscele. Postoje nagoveštaji da je u osnivanju potpuno novi vid medicine, gde će se molekuli dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) reprogramirati rečima, mislima i određenim frekvencijama, bez izdvajanja i premeštanja pojedinih gena. Ruski biofizičari na čelu sa molekularnim biologom Pjotrom Garjajevim istražili su vibraciono ponašanje DNK molekula. Prema njihovim zaključcima određene obrasce DNK moguće je izmeniti zracima sličnim laserskim (na primer zvukom). Pri tome se promenom frekvenciije DNK menjaju genetske informacije. Osim što su dokazali da je moguće uticati na biohemijske i energetske procese u ljudskim i svim drugim živim ćelijama, ruski naučnici su ustanovili da čovekov molekul DNK može uznemiriti vakuum (praznina, polje „nulte tačke”, akaša, Jungovo „kolektivno nesvesno”, Šeldrejkovo morfogenetsko polje, Borhesov univerzalni um, spiritualna panorama, Teslino skalarno polje, Maharišijevo jedinstveno polje inteligencije prirode, Zelandov „prostor životnih varijanti”, Drugi World Wide Web, „razvodna tabla” Isaka Bonevica, „matrica” Vojne obaveštajne službe SAD...) Uspeli su, pomoću DNK, da magnetizuju tzv. crvne rupe (nazvane po crvima zbog svoje sićušnosti), koje na mikroskopskom nivou oponašaju kosmičke "crne rupe". Da bi se shvatilo koliko su misli povezane s telom, treba znati da molekul DNK privlači informacije i propušta ih u svest ljudi. To je važno i zbog povezanosti čovekovog uma sa tzv. kosmičkim umom.

Sve češće se pominje niz: univerzalni um, čovekov um i um ćelije. U „tunelu” koji ih spaja, gde posebno mesto zauzimaju telepatija i jasnovidost, najvažnije je stanje potpune opuštenosti. Istom „vezom umova” objašnjavaju se fenomeni tzv. hipnoze (autohipnoze) i mentalnih lečenja (isceljenja).

Kao što je rečeno, za najdelotvornije i najsigurnije delovanje misli potrebna je potpuna opuštenost mozga, a ona se postiže kada misli vibriraju na frekvencijama od 12 do jednog ciklusa u sekundi, odnosno u alfa, teta i delta stanju mozga. Tada je mozak u stanju dremeža, sna ili dubokog sna. Kao što je rečeno, čovek živi u svetu vibracija i frekvencija. Vibrira živa i neživa priroda. Vibrira svaki ljudski organ i svaka njegova ćelija. Ako svetlost zasvetli deset do dvanaest puta u sekundi, izgleda da se stvorena šara sastoji od crvene i narandžaste boje. Prodre li svetlost kroz rupice u ploči trinaest do četrnaest puta u sekundi, šare su uglavnom zelene. Kod petnaest do šesnaest okreta ploče u sekundi, šare svetle predivnom plavom bojom. Ako svetlost zasvetli osamnaest ili više puta u sekundi, pojavljuju se šare sivobele boje. Slično je sa zvukom, mirisom, toplotom, svim drugim zračenjima...Mnoge vibracije utiču na ljude, a vibracija ljudskih misli utiče na njih same, druge ljude i okolinu. Stoga, nije čudno što je Vilhelm fon Humbolt tvrdio da će doći vreme u kome će se bolest smatrati sramotom, „jer će čovek shvatiti da ona nastaje dejstvom pogrešnih misli”. Otac Tadej (Štrabulović) je stalno ponavljao „kakve su ti misli takav ti je život”. Vadim Zeland je samo konstatovao da tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova.

Poznato je i da tegobe nastaju grčevima i unutrašnjim nemirom. Jasno je da se grčevi i nemir otklanjaju smirivanjem, a da su misli te koje čoveka smiruju.Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina, Sergej Malahov, Sergej Lazarev i DŽozef Marfi. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov „centralni um” nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa, otuda i efekat isceljenja.

MISAONO ISCELJIVANJE

Isceljenje nastaje iznutra i biva pokrenuto mislima (samosvešću ili naumom), biljnim melemima, amajlijama, lekovima, simbolima, verom, ili pod uticajem čoveka od velikog poverenja. Ukoliko je reč o čoveku kao iscelitelju, onda on mora da bi bio uspešan da bude duhovno uzvišen i da zrači pozitivnom energijom. Dr Larisa Fotina, dr Georgij Sitin i Vadnim Zeland dali su veoma dobre recepte za misaono prevazilaženje problema, otklanjanje straha i stresa.

Oni sugerišu, jednostavno, da ljudi sa svojom podsvešću ostvare prirodnu komunikaciju i da se bolesni, ili na psihosomatskoj osnovi oboleli ljudi, isceljuju, tako što će reći „zdrav sam”, „ritam mog srca je prirodan”, „krvni pritisak mi se stabilizuje”, „nemam problema”, „lečim se”, umesto „bolujem”, „nije mi dobro”, „biće bolje”, „neka ti se ubuduće ispune sve želje”...

Prema njihovim istraživanjima podsvest radi odmah (trenutno – zbog brzine misli) i bukvalno, isključivo u sadašnjem vremenu. Podsvest popravlja stanje i uređuje organizam na osnovu informacije „zdrav sam”, a kada primi informaciju „biću zdrav”, ozdravljenje će čekati jer je vreme neodređeno, ili se nikad neće postići. Stoga je potpuno prirodno što prof. dr Larisa Fotina predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije (mentalna predstava).

Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od stvarne slike. Zanimljiva su istraživanja dr Larise Fotine, jer pokazuju kolika je moć misli u psihosomatskom samorazbolevanju, a što je mnogo važnije – prilikom samoizlečenja. Zanimljivo je da je proučavala isključivo najzdravije osobe, uglavnom kosmonaute. U knjizi Lora – put mladosti i zdravlja (1999) opisala je jednu od vežbi koje preporučuje svojim pacijentima: „Vežbe za podmlađivanje lica koje nudimo, mogu se smatrati beskontaktnom (misaonom) masažom. Mehanizam njihovog delovanja sličan kozmetičkoj masaži, ali ima kolosalnu efektivnu prednost. Pod uticajem samomasaže aktivno se poboljšavaju i regenerišu funkcije perifernih receptora, nervnih vlakana koja pojačavaju reflektorne veze moždane kore s mišićima, krvnim sudovima i nervima na licu, uspostavlja se njihova povratna veza.” Zar se to ne uklapa u ritam kosmosa, vibracije kojima su podložni i makro i mikro kosmos, Tesline reči da misli sliku „saopštavaju vlaknima optičkog nerva”? Larisa Fotina samo poštuje kosmičke (neko će reći Božije, a neko prirodne) zakone.” Zato osim stvaranja integralne nauke i integralne medicine, naučnici, po Teslinim uputima koje je često ponavljao, treba da objedine istraživanja astrologa i astronoma i posebno to kako koje sazvežđe utiče na ljude i da li postoji energetska razlika kod različitih nebeskih zvezdanih i planetarnih skupova. Do istine je moguće doći samo shvatanjem suštine kosmosa, a to znači da se mora znati kakvi ritmovi postoje, koliko ima vrsta energije i kako koja utiče na sve postojeće. Posle svega što se dogodilo kroz istoriju prepunu dokazane neistine i zla, ostaje misteriozno što su astrolozi pod stalnim progonom, iako je dozvoljena sloboda volje, misli, reči i ponašanja. Uostalom, dr Dejan Raković je potvrdio povezanost (kosmičkih) misli i ljudskog tela još preciznije. U jednom od svojih radova, profesor sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, pojasnio je vezu elektromagnetne energije i ljudskog mozga:

„Ako je svest vezana za elekromagnetno polje moždanih talasa, a elektromagnetno polje je samo jedan od četiri vida ispoljavanja jedinstvenog fizičkog polja (gravitaciona, elektromagnetna, slaba i jaka nuklearna sila), izgleda da se potvrđuju religijsko/ezoterijske ideje da je svest (fraktalno) svojstvo prirode na različitim strukturnim nivoima – od mikroskopskog do makroskopskog, od nežive do žive materije. Razlika se jedino ispoljava u složenosti posmatranih materijalnih struktura i integrirajućih polja.” (Videti napis dr Dejana Rakovića „Biofizički model svesti: normalna, izmenjena i prelazna stanja svesti”, objavljen na str. 139, u knjizi Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, povodom simpozijuma o temi „Svest, spavanje, snovi”, održanog u Beogradu u Centru „Sava”, 14. i 15. oktobra 1999. godine).

Georgij Nikolajevič Sitin poznat je po tome što isceljuje pacijente voljom i mislima. Osnovna metoda četvorostrukog ruskog doktora nauka (filozofija, medicina, psihologija, pedagogija), je „emocionalno-voljno samoubeđivanje” oblikovano mislima. NJegova doktorska disertacija iz pedagogije zasnovana je na istraživanju sile volje. Svojim međunarodno poznatim i priznatim metodom usporio je biološki rast organizma i izazvao sopstveno samopodmlađivanje. Akademik Sitin leči i podmlađuje ljude specifičnim tekstom. Za razne bolesti napisao je tekstove koji osmišljenim misaonim iskazima o krepkom zdravlju obolelih organa, omogućava samoisceljenje. Brojni su napiso o isceljujućim metodama Georgija Nikolajeviča Sitina. Tako je, na primer, Vladimir Kirilov opisao te metode pod naslovom „Poklanjam vam zdravlje i mladost” (Я darю vam zdorovьe i molodostь), a Valentin Simonin pod naslovom "Izleči se sam" (Isceli sebя sam).

Budući da je Sitin jedan od retkih lekara koji je sebe izlečio a sad leči druge, Ruska akademija nauka istražila je njegovo biološko stasavanje. U aprilu 1944. godine bio je posle devetog teškog ranjavanja i lečenja u bolnici, otpušten kao trajni invalid. U 57-moj godini života konstantovano je da nema nikakvih zdravstvenih ograničenja. U 68. godini života postao je otac kćerke, a u 70-toj otac sina. U 75-toj godini života organizam akademika Sitina pokazivao je odlike organizma mlađeg od 40 godina, a kada je imao 83 godine, ustanovljeno je da više ne stari (videti: sajt Međunarodnog univerziteta Georgij N. Sitin: http://mugs.by.ru/biograph.shtml). Ruski naučnik o kome je reč, još nije penzioner, ima svoj centar u Moskvi i univerzitet u Briselu, sa filijalama u Moskvi, NJujorku i Tel Avivu. Svaki njegov napis liči na bajalicu, a svaki tekst o njemu na bajku, tek desetine hiljada ljudi hrle prema moskovskom Centru za lečenje koji nosi njegovo ime. Procenat izlečenja najtežih bolesti je preko 80 odsto. Georgij N. Sitin objavio je više desetina knjiga, te je lako da se pronikne u njegova znanja i da se rasudi gde je granična nit između njegove fizike i metafizike, koje su i kod njega očevidno u zagrljaju. 

AUTOHIPNOZNO SAMOISCELJIVANJE

Osnovu misaonog lečenja čine i rezultati istraživanja biološko-energetskih sfera. Francuski naučnici Etjen Gije i Kristina Ardi su u knjizi Alhemija života (1991) potvrdili vezu svesti (misli) i tela: „Kapacitet genetičkog pamćenja prisutnog u DNK pokazuje da na različitim nivoima organizacije mogu postojati vrlo raznovrsne svesti. Ako zaista postoji ono što bismo mogli nazvati svešću na mikroskopskom nivou živog, verovatno da ta 'mikrosvest' funkcioniše na još samostalniji način od nesvesnog, jer je vrlo udaljena od globalne svesti čoveka. Posle istraživanja molekula DNK nije sporno da on ima telepatske mogućnosti”.

Mogućnosti samoisceljivanja organizma mislima i rečima ipak najubedljivije potvrđuje postojanje delotvorne hipnoze, odnosno autohipnoze. To je ujedno potvrda da DNK, podjednako kao i podsvest o kojoj je DŽozef Marfi pisao i knjizi Moć podsvesti,, „razume” jezik osobe koja se misaono i rečima samopodešava.

Helmut Hansen je u knjizi Moć hipnoze ( 2006) podrobno objasnio za većinu ljudi jedan udaljen i neshvatljiv svet – svet hipnoze. Prema njegovim istraživanjima Emil Kue (1857-1926), čovek koji je razvio nauku o autosugestiji, prvi je shvatio da je suština hipnoze – autohipnoza, i da je uvek reč o efektima autohipnoze. Uloga hipnotizera je da izazove kod klijenta manje ili više snažnu mentalnu predstavu namere, koja se zatim ostvaruje autohipnozom. Od Kuea potiče izreka: „Naše dejstvo ne podstiče volja, već sposobnost imaginacije (mentalno predstavljanje)”. NJegov poznati zaključak je da svako može sam sebe da hipnotiše i da je autosugestijom moguće izlečiti svaku svoju bolest. Doslovno je rekao: „Naučite da sami sebe izlečite, vi to možete. Ja lično nisam još nikoga izlečio. Mogućnost izlečenja leži u vama. Pozovite u pomoć svoj lični duh da služi vašem telesnom i duhovnom zdravlju. Biće tu. On će vas izlečiti i bićete snažni i srećni”.

Kue je prvi u svetu navodio pacijente da ujutro i uveče po dvadeset puta sugestivno sebi kažu: „Iz dana u dan mi je u svakom pogledu sve bolje i bolje”. Kasnije su veoma slične iskaze usvojili psihoanalitičari. Često je govorio: „Dame i gospodo! Ja nisam ni lekar ni vidar, a pogotovo nisam čarobnjak. Samo bih hteo da pokažem moju nauku o autosugestiji i njenu naučnu primenu. Molim vas, nipošto nemojte verovati da moj metod čini lekarsku terapiju savršenom. Ne želim i ne mogu da zamenim lekara, ali njemu i vama hteo bih u ruke da predam važno sredstvo za lečenje. Hteo bih da vam pokažem i kako čovek može uspešno da se bori protiv svojih raspoloženja i strasti, i postane pravi majstor u vaspitavanju samoga sebe i svoje dece. Nemojte da podcenjujete snagu mašte. Čovek koga muči nesanica zamišlja da ne može da spava. On želi da spava, ali je njegova uobrazilja jača od umora. Snažnija je od želje. Astmatičar bi hteo da lakše diše, da diše i po magli, mucavac bi hteo da tečno govori – ali i kod njih je uobrazilja moćnija. Volja kaže 'hoću', ali uobrazilja odgovara 'ne mogu'. Snaga uobrazilje uvek pobeđuje”.

Budući da je nesporna moć misli i da postoje proverene naučne metode za samoisceljivanje, jasno je da svaki čovek kombinacijom autohipnoze i naloga, koje je veoma precizno odredio akademik Georgij Sitin, može da se samoisceli, samopodešavanjem svog organizma.Uostalom, misao (informisana energija) je osnova ideje. Iz ideje nastaje vizuelna predstava. Tek kad postoji jasna mentalna predstava može da se sprovede sugestija. Sugestija je podsvesno ostvarenje ideje oblikovane u mentalnu predstavu. Ona može da deluje samo ako je izazvala stvaranje vizuelnog utiska. Na stvarnost deluje samo ono što je moguće predstaviti, potpuno osmisliti i „mentalno videti”. Život čoveka određen je vizuelnim predstavama, a u mislima se mogu predstaviti i potom ostvariti svi naumi.

Uspešnost sugestije umnogome zavisi od vere. Hipnotizer ne može da deluje bez čvrstog uverenja – mora da veruje. Klijent ne može da prihvati sugestiju bez poverenja i uverenja – dakle, bez vere. Kada čovek podleže nečijem ili svom duševnom uticaju, rađa se vera koja tom uticaju odgovara.

Nipošto nije svejedno šta čovek misli. Misli su presudne za buduće događaje. To je razlog što čovek ne bi smeo nikad da razvija negativnu misao, pogotovo ne bi smeo da nešto negativno izgovori. Svaka loša misao mora da se zameni ispravnom, pre nego što se oblikuje u vizuelnu predstavu i nanese neku i nekome štetu. Dok ne počne da kontroliše svoje misli čovek nije ni svestan njihove neizmerne snage.

LJudska podsvest ne razume reči, već samo mentalne slike. Sugestija može da bude nezavisna od logike, s obzirom na to da svaki čovek može da veruje, da stvara uobrazilje (imaginacija) i da su svi ljudi sugestibilni. Pokazalo se, kada su televizija i štampa o nekom neprekidno govorile kao o jednom od najvećih hipnotizera svih vremena, koji za nekoliko sekundi može svakoga da hipnotiše i koji još nikada nije doživeo neuspeh (na primer, o Anatoliju Kašpirovskom, ili Alanu Čumaku), većina prisutnih je na prve izgovorene reči pala u hipnozu. Samo zato što su to i očekivali. Kada sagovornici očekuju uspeh tada će se uspeh besumnje ostvariti. U svakom slučaju deluje princip već stvorene vizuelne predstave, koji pobija svaku eventualno suprotstavljenu volju. 

STRAH I SUMNJA NAJVEĆI NEPRIJATELJI

I u sferi misli najveći neprijatelji čoveka su strah i sumnja. Dokle god se duša koleba između pozitivne i negativne misli ne može napredovati. Pri tome je važno poštivati zakon da svaki napor u realizaciji zamisli poništava misaonu moć i izaziva suprotnost. Zato je važna istinska opuštenost i smirenost. Za zdravlje i sreću ljudi dovoljna je istinska opuštenost, radi oslobađanja od grča i suvišne napetosti. Čovek koji je u saglasju sa samim sobom, što znači da su mu u saglasju razum i duša, i s kosmičkim zakonima, u savršenom je telesnom, energetskom, duševnom i duhovnom stanju.

Tibetanske lame i indijski gurui pokazali su da mislima mogu da se sporazumevaju i na velike daljine i da svojim pristalicama daju naloge, čak i ako ih nikada nisu videli. Uticaj misli na daljinu potvrđen je u knjizi doktora Ričarda Bervolda Intelektualni problemi. U njoj je citiran izveštaj čuvenog hipnotizera doktora Disara: „Pacijentkinji sam svakog dana nalagao da sutradan spava do određenog sata. Jednom sam zaboravio da joj to kažem. Postao sam svestan propusta tek kada sam prešao oko sedamsto metara. Kako nisam mogao da se vratim, rekao sam sam sebi da će ona, uprkos udaljenosti, čuti moju zapovest, tim pre što sam joj u toku terapije neke mentalne sugestije (nalog mislima) dao sa udaljenosti od dva metra. U mislima sam joj naložio da spava sutradan do osam sati i zatim nastavio put. Kada sam sutradan u pola osam stigao kod pacijentkinje, ona je spavala (pod hipnozom, ali tako da je mogla da odgovara na pitanja). Upitao sam je: 'Kako to da još spavate?' Odgovorila je: 'Ali, gospodine doktore, pa ja radim samo ono što ste mi naredili!' 'Varate se! Juče sam otišao od Vas a da Vam ništa nisam naredio.' 'Tako je', odgovorila je ona, 'ali petnaest minuta posle vašeg odlaska sasvim sam jasno čula da mi govorite da spavam do osam sati. A sada još nije osam' ”.

Danas tehnologija omogućava da misli pomeraju markere na monitorima računara, aktiviraju mikročipove i mikrorobote – proteze, da se misli biometrijski snime i kloniraju. U takvom istraživačkom okrilju, sve manje je naučno sporno da od sopstvenih misli, zbog njihove nesporne moći, ljudi mogu da obole i da misli mogu da iscele bolesnike.

Samoisceljenje nije moguće bez izmene strukture ličnosti. Isceljen čovek menja odnos prema sebi, najbližima, okruženju i životu uopšte. Preduslovi za isceljenje su prisustvo želje, volje, namera i vere. Do njih ljudi stižu iskustvom i znanjem, a zatim molitvama, naučno kontrolisanim meditacijama, instrumentalnom izmenom misaonih vibracija i (auto)hipnozom. To su ujedno jedini provereni načini za neophodno usavršavanja duše. No, ništa od toga nije bezazleno, a sve je moguće (zlo)upotrebiti. Stoga nije neobično što je rusko sveštenstvo pozvalo Moskovljane, početkom septembra 1997, da ne prisustvuju predstavi Dejvida Koperfilda. Upozorili su da posmatranjem Koperfildovih magičnih trikova mogu dospeti u duhovnu zavisnost od najdestruktivnijih mračnih sila. Dakle, oprezno s tananom dušom.

Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina i Sergej Malahov. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov „centralni um” nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa – otuda i efekat isceljenja. Pri tome, ne treba zaboraviti da se uticaj ostvaruje energetski na određenim frekvencijama, i da svaki organ ima posebnu vibraciju i da je aktivan ritmično u određenom delu dana, nedelje, meseca, godine...

U poslednje vreme sve više uređaja radi na frekvencijama ljudskih organa i služe za dijagnostikovanje njihovog stanja ili podešavanje. Zato postoje mikrotalasna rezonansa, sistemi poput MultiZapper-a 2000, Super Deluxe 2004 Zapper-a i Ultimate Zapper-a i ruskog aparata za lečenje neuropsihijatrijskih i somatskih bolesti toplotom, svetlošću, zvukom i VHF elektromagnetnim zračenjem, koji je patentiran u SAD 20. novembra 1973. godine (zaveden pod brojem US patent #3,773,049 – američki naučnici nazvali su patentirani uređaj „sovjetska mašina za ispiranje mozga”).

Nešto upućeniji i radoznaliji ljudi doznali su da su istraživanja u vezi s energetskim uticajima na čoveka postojala i ranije. Jurij J. Vorobjovski je u jednoj od svojih knjiga naveo da je „Nezavisimaja gazeta” još 1991. godine objavila da su CIA i KGB potpisali 24. septembra 1990. Sporazum o zajedničkoj kontroli nad psihotronikom. Dokument je zaveden pod brojem 174-90/16, a potpisali su ga N. Krjučkov i K. Vajnberger. Vorobjovski je u svojim radovima naveo i neke od projekata koji su potvrda mogućnosti da se elektromagnetnom energijom neposredno utiče i na mozak ljudi. Igor Vadimovič Mogila u časopisu „Trud” potvrdio je postojanje generatora-pojačivača-lasera, koji radi u dijapazonu od 10 do 150 herca. Prema rečima Mogile, taj uređaj već na 10 do 20 herca proizvodi infra-zvuke koji „pogubno deluju na sve živo”.

Suštinski problem, u vezi sa primenom elektromagnetne emisije usmerene prema čoveku, jeste činjenica da je dokazano da zračenje uništava holografsku komponentu čoveka (njegove misaone sposobnosti). Osim toga, na taj način se utiče i na hronalno polje čije čestice nose informaciju o izvoru zračenja. 

Ipak, najvažnije je upozorenje koje je u knjizi „Senke rata” objavio Amerikanac Adam Mandelbaum: „Sprovode se istraživanja na polju mikrotalasnih generatora u cilju uništavanja mašina i ljudi. Infrasonično oružje se na testovima pokazalo kao uspešno. Istraživanja oružja koja bi radiofrekvencijama poremetilo nervni sistem vojnika prilično su odmakla”.

ČOVEK „POSMATRA” SVET – HOLOGRAMSKI

U traganju, na putu ka izvesnijoj budućnosti, sve su češće nove teorije, koje su jednako misteriozne i nesaznatljive za obične ljude. Teorija o univerzumu kao ogromnom hologramu jedna je od njih. Ali, šta ako je istinita? Šta ako je njeno usvajanje i primena stvarna šansa, koja, trenutno, nedostaje?

Krajem šezdesetih godina prošlog veka fizičari su napisali prve lekcije u vezi s laserima. Reč je o istraživanjima s prikazima principa na kojima radi laser i o problemima da se laser, zbog prateće aparature, primitivno i grubo izrađen, primeni u praksi. Usledili su dokazi da su laseri primenjivi i da SAD planiraju njihovu upotrebu u „ratu zvezda” – za uništavanje vojnih „satelita ubica”.  

Ipak, do sada najčvršći dokaz da su laseri „savladani” stigao je iz Pariskog Univerziteta. Tim naučnika, predvođen profesorom fizike Alanom Aspektom otkrio je, 1982. godine, da elektroni i druge atomske čestice mogu, u određenim okolnostima, međusobno da prenesu informaciju trenutno i bez obzira na udaljenost. Nova teorija, o brzinama većim od brzine svetlosti (kada se nešto događa „trenutno”, to znači poništavanje svake brzine) dokazana je pomoću holograma, koji ne postoje bez lasera. Prema Aspektovoj teoriji, jedna čestica „na neki način” uvek zna šta radi svaka druga čestica.  Prihvatanje nove teorije ruši Ajnštajnov stav da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti.

Ukoliko je navedeno istina, na za ljude shvatljiv način – univerzum poseduje zapanjujuća svojstva. Putovanje većom brzinom od brzine svetlosti omogućavalo bi putovanje kroz vreme. Ali... Šta ako se sve već nalazi tamo gde bi trebalo tek da stigne?

Prema istraživanjima Dejvida Boma, profesora s Londonskog Univerzitata, objektivni realitet ne postoji. Kosmos je prema njihovim istraživanjima gigantski hologram. (Hologram je trodimenzionalna fotografija napravljena uz pomoć lasera. Nastaje tako što se neki objekat prvo izloži laserskom snopu. Kada se objekat „obasja” još jednim laserom, njegova svetlost odbija se od već odbijenu svetlost prvog lasera. Prilikom tog „odbijanja” nastaje svetlosna pojava, koju je moguće snimiti fotografskim aparatom. Razvijena fotografija podseća na vrtlog isprepletanih svetlih i tamnih linija. Međutim, kada se film izloži laserskoj svetlosti – posmatrač vidi trodimenzionu sliku originalnog objakta). Eto novih izazova za astrologe, astronome i astrofizičare. Uostalom, zagovornici „tajnih nauka” odavno tvrde da su planete neuporedive. Odnosno da samo Zemlja i Mars imaju sličnosti, jer sadrže fizički, astralni i mentalni nivo. Prema njihovoj teoriji druge planete imaju astralni ili mentalni nivo kao najniži. U vezi sa Zemljom i čovekom su samo one planete koje poseduju mentalni nivo, budući da čovek provodi najviše vremena na tom nivou.

Dakle, prema kvantnim fizičarima priroda je samo najobičnija fantazija, ali za „fantaziju” nije dovoljna trodimenzionost. Dejvid Bom je dokazao da, ukoliko se hologram jedne ruže prepolovi i potom izloži laserskom snopu – obe polovine sadržaće sliku cele ruže. Koliko god da se usitnjava hologram – svaki komadić filma sadržaće odgovarajuće umanjenu ali potpunu i originalnu sliku celine. U stvari, svaki deo holograma sadrži sve informacije koje i original objekta. Glavna osobina holograma je: celina u svakom deliću.

Sve što je rečeno, u subjektivnoj starnosti, presudno zavisnoj od ljudskog mozga (svesti), znači da treba preispitati razumevanje strukturne organizacije svega postojećeg: ustaljenog reda, procesa i pojava u ljudima i ljudskom okruženju. Uostalom, jedan od osnovnih principa klasične nauke je analiza i sinteza. Pri tom, nije sporno da se analize, bilo da je reč o insektu, žabi ili atomu, zasnivaju na opisu delova nastalih njihovim rastavljanjem. Posle analize, posebno živih bića, stalno ostaje osećaj da postoji „još nešto” nedostupno – nedovoljno saznato. Potpuno rastavljena žaba na sastavne delove, kada se sastavi nije živa.

Razmišljanjem o hologramima ljudi će shvatiti da u univerzumu postoje stvari i pojave koje nije moguće podvrgnuti ustaljenom naučnom pristupu. Jednostavno, ako se rastavlja ono što je hologramski sastavljeno, neće se dobiti delovi, nego – manje celine. S obzirom na to da čovek zapaža čulima i da su oči za zapažanja izuzetno značajne, lako je zaključiti šta se događa u mozgu pri odlučivanju na osnovu lažnih predstava. Kada čovek ne vidi to što vidi, jer je čak i pipanjem saznao da to nije ono što je mislio; kada preda drugome fotografiju nečega što ni u prirodi pomnim gledanjem nije realano prepoznao, i kada viđeno pokušava da rečima dočara nekome ko zamišlja na svoj način, rezultat su iluzije, obmane, fantazije – neistine. Čoveku se čini da je nešto istinito i kada nije, jer on vidi i zaključuje na osnovu dela realnosti.  Prema Bomovom tumačenju Aspektove teorije čestice ne šalju informaciju – one je stalno poseduju. Deoba čestica je iluzija. Brzina razmene informacija ne postoji, čini se da je brža od svetlosti jer je već tu – na odredištu. One nisu posebnosti (entiteti), nego su različito doživljen odraz nečega što je na osnovnom nivou isto.

Taj dublji, verovatno holografski nedeljiv nivo realnosti, čoveku je, za sada, nedostupan i stoga nepoznat. U tom smislu, univerzum je samo jedna projekcija, tj. hologram, a sve stvari su na nivou super stringova neraskidivo i beskrajno povezane. Bom smatra da su atomi azota u ljudskom mozgu u stalnoj vezi s česticama koje čine lososa koji pliva, sa svakim srcem koje kuca i svakom zvezdom koja treperi. I u takvom paradoksalnom kosmosu gde postoji dualnost čestica/talas jedino su nesporni energija, njeno „kretanje” i uticaj. Čovek ih oseća emocijama i doživljava mislima – stvara predstave o njima, koje su ako ne stvarne, a ono delotvorne.

Ukoliko postoji holografska, nedeljiva realnost, to znači da je shvatljivo što su ljudi energetski i sudbinama povezani, kao kod spojenih sudova. Kada se razume da je priroda pletivo bez šavova i rubova, jasno je što se ne mogu svrstavati i rangirati pojmovi kao što su Bog, duša, svest, psiha, misao, instinkt, zašto se prostor može meriti vremenom i zašto je sve relativno.

 Zagovornici postojanja „jedinstvenog polja inteligencije prirode” slažu se da u tom polju (što je isto što i gigantski hologram) zajedno postoje (na istom mestu) prošlost, sadašnjost i budućnost. Prema Dejvidu Bomu, ali i prema teorijskom fizičaru Džonu Hegelinu, ljudi koji imaju odgovarajuće sposobnosti mogu da dosegnu osnovni nivo (superhologramski ili superstringski), iz kojeg izdvajaju scene i događaje, iz davno zaboravljene prošlosti. Oni, „kada zatreba”, i „kada su primorani” mentalno poniru i u, uvek prisutnu, „budućnost”. To polje je „kosmička robna kuća svega što postoji”, a čovek nikada neće saznati koliko je od ponuđenih artikala njemu namenjeno.

Dejvid Bom nije jedini naučnik koji je zaključio da je univerzum superhologram. Možda je važnije što je do sličnog zaključka došao neurofiziolog Karl Pribram. On je, decenijama istražujući u Stanfordu zagonetku smeštaja memorije, zaključio da je ona smeštena u celom mozgu i da je mozak – hologram. Ranije su naučnici mislili da postoje centri za pamćenje i druge funkcije u mozgu. Sada znaju da se mozak ponaša hologramski i da tzv. preuzimanje funkcija od strane preostalih delova mozga (na primer, posle saobraćajne nesreće, kada se odstrani deo mozga) podseća na sitnjenje holograma ruže. Uostalom, Karl Lešli je, nakon eksperimenata na životinjama u vezi s orijentacijom, zaključio da preostali deo mozga, nakon odstranjivanja raznih delova iz različitih razloga, zadržava sposobnost posebnih i složenih radnji, kojima je prethodno bio naučen. To „zadržava sposobnost ”podseća na pamćenje, budući da je povezano sa informacijama bez kojih se to ne bi događalo. A pamćenje je jedna od najvećih misterija univerzuma. Ko i šta sve pamti? Da li svaka materijalna čestica/energetski talas ili neki njihov skup/tok? Uostalom, neuronaučnici otkrili su da životinje (makaki majmuni) u delu mozga zaduženom za planiranje pokreta (premotorni korteks) poseduju „ogledalske nerve”. Na tim nervima preslikava se svaki pokret, osećaj i osećanje posmatranog bića. Zaključili su da se „zracima vida”, preko „misaone mreže”, ulazi u „duševne cipele”, odnosno dušu, neke druge osobe. Tako se „čitaju” misli. Ali te misli su ili u toku, ili negde smeštene – zapamćene.

Naučnici smatraju da je ustanovljavanjem istine da (i) voda pamti potvrđena teorija o svesnom makro kosmosu i mikro kosmosu, odnosno o postojanju svesti u neživoj i živoj prirodi. Dakle, čudesni kosmos je harmoničan i besprekorno osmišljen do najtananijih segmenata. On nije harmoničan samo po oblicima materije nego i zbog neopisive povezanosti energija, informacija i smisla. Stoga, nije čudno što se sve češće pominje „inteligencija prirode”. 

Značajno je da postoji protok energije kroz makro i mikro kosmičke strukture. To znači da se energija nalazi na svim mestima i spaja sve predmete u kosmosu, a posebno one koji su bilo kada bili u kontaktu. Tu „kosmičku vezu” najizrazitije je ustanovio američki lekar Albert Abrams (1863-1924) metodom lečenja na daljinu „magičnom kutijom”. NJegovi savremenici mislili su da je magičar. On to i jeste, ali samo u najširem smislu te reči. Poznati lekar uspostavljao je vezu između testirane zdrave osobe, okrenute licem prema zapadu, i pacijenta, ili bilo kojeg uzorka, odnosno predmeta dobijenog od pacijenta (dlaka, nokat, pljuvačka, sperma, rukopis, fotografija...) kucanjem po telu, posebno po trbuhu, zdrave osobe.

Energija se utiskuje u materiju a u njoj je „pamti” voda, ili možda samo vodonik. Zato nije čudno što simbol, znak, slika, fotografije, pečat, ikona, krst... svi predmeti koji su bili u dodiru sa autorom (tvorcem) tih predmeta sadrže i nose prevashodno njegovu energiju. Energija svega što postoji odslikava se u potpunosti i svevremeno, te nije čudno da se ona može dekodirati u svakoj tački svemira u kojoj se bilo kada nalazila. Kada ekstrasens uzima predmet u ruke on prepoznaje i oseća ugraviranu energiju i informaciju. S obzirom na to da su misli informacije u energiji, one su prisutne u svim dodirnim predmetima i u okružujućem etru u stanju plazme.  Masaru Emoto, predsednik Opšteg japanskog istraživačkog instituta nakon iscrpnih istraživanja navedenog fenomena izjavio je: „Voda pamti, može da čuje, oseti sreću ili tugu, čak se i seća. Štaviše posprema u svoju 'memoriju' osećaje i informacije koje prima spolja'”.

U eksperimentu, poznatom javnosti, Emoto i saradnici napunili su vodom bočice a potom je puštena raznolika muzika. Vodu su zamrzli na minus 20 stepeni i fotografisali zamrznute kristale uvećane 200 do 500 puta. Rezultat je bio impresivan: kristali zamrznute vode koja je slušala klasičnu ili duhovnu muziku bili su pravilne i lepe strukture, a tzv. hevi metal je ostavio sliku haosa.S obzirom na činjenicu da voda čini najveći deo ljudskog organizma saznanje o mogućnosti da voda pamti moglo bi da utiče na osnove daljih istraživanja i revolucionarna otkrića koja bi potvrdila da su krv i ostale tečnosti u organizmu nosioci informacija, bez obzira gde se nalazili.

U tom slučaju mnogo toga prestaje da bude misteriozno, a magijska moć postaje jasnija. Naravno, otvaraju se još jedna vrata za manipulacije sa ljudima u misaonoj, duševnoj i mentalnoj sferi. Šta, na primer, misliti o savršenoj iluziji Dejvida Koperfilda i indijskih fakira, ili (ne)sposobnosti čoveka da se spasi od prevara i zabluda? Misaoni prekid ili spora reakcija na trik, ili...? Najveći uspeh u odgonetanju fenomena u višim sferama bilo bi saznanje da je tzv. pamćenje zasnovano na na komponenti vode – vodoniku, jer bi to bio povratak u tačku nastanka svega postojećeg. Takva pretpostavka nije nezasnovana. U aprilu 2003. objavljeno je da je Piter Jakobson, naučnik iz Evropske svemirske agencije, obelodanio zaključke najnovijeg istraživanja: „Kad je nastao svemir postojali su samo vodonik i helijum”. On je samo potvrdio teoriju da su prethodne zvezde ostarile i nakon eksplozije rasule vodonik i novostvoreni helijum u univerzum. Onda se čitav proces ponovio. Vodonik i helijum su gravitirali zajedno dok temperatura nije postala dovoljno visoka da bi se stvorile nove zvezde i to je spajalo helijum, stvarajući tako element litijum, koji je vibrirao na sledećem, višem nivou. Svaka sledeća generacija zvezda stvarala je novu supstancu, sve do stvaranja širokog spektra osnovnih hemijskih elemenata. Jedno je u vezi sa opisanim sasvim izvesno – sve što se događa u „fiktivnom svetu” vodi ka vodoniku i podseća na kosmičko pulsiranje: nastanak – nestanak – nastanak – nestanak... izviranje – uviranje – izviranje – uviranje...

Izgleda da više nije sporno da čovek poseduje potisnute i (ne)skrivene mogućnosti. Naučnici sve češće objavljuju zaključke koji podsećaju da je to isto govorio Nikola Tesla: ljudi su električne životinje sa osetljivim magnetnim mozgovima. Očevidno je da energetska polja koja okružuju ljude protiču kroz ljude i njihovu živu planetu – tako povezuju čoveka sa kosmosom. U zonama sa torzionim potocima rezonantni receptori mogu se pretvoriti u generatore veoma snažnih izvora energije, a to presudno utiče na ponašanje čoveka i njegov život.

Potvrđeno je da elektromagnetni izvori i pojave utiču na biosisteme – biljke, životinje i ljude na Zemlji. Promene u geomagnetnim poljima (skup nekoliko polja, poput meterikovog i anomalnog polja) utiču na Zemlju i sve na njoj. Osim toga, na čoveka utiču: telurske struje u morima i okeanima; niskofrekventne indukcione struje; lokalne magnetne anomalije; magnetni momenat Zemlje (na primer, utiče na zapreminu čovekove lobanje). Geomagnetna polja utiču na funkcionalno stanje velikog mozga i prilagođenost mrežnjače oka... Sva živa bića su morfogenetski povezana i nalaze se u jednoj vrsti rezonance. Jedna vrsta živih bića istovremeno raspolaže istim informacijama. Razmena tih informacija ostvaruje se bez kontakta. Veze kolektivnog pamćenja su nevidljive i još uvek mistične.

Dokazano je da je hologram posebno mesto za informacije. Promenom ugla pod kojim laserski snopovi padaju na film, moguće je složiti nekoliko različitih slika, praktično na istom mestu. To je objašnjenje i za mogućnost mozga da uskladišti ogroman broj informacija na malom prostoru.

Sposobnost mozga, da „izvuče”, i posle više decenija, potrebnu informaciju iz „ogromnog skladišta”, jasnija je, ako se prihvati da – mozak radi na hologramskom principu. Na primer, bilo ko da kaže, napiše ili pokaže reč „zebra”, nastaće, trenutno, asocijacija i biće uspostavljen niz: prugasta, crno-bele boje, slična konju, afrička životinja... Asocijacija, u ovom slučaju, nije ništa drugo nego „snažna umna senzacija kojom se uspostavlja veza sa superhologramom”, gde je „uskladišten” svaki delić jedne informacije u vezi je s ostalim delovima informacije, s obzirom na to da je svaki deo holograma isprepletan sa svim ostalim njegovim delovima.

Nikola Tesla je takođe tvrdio da pamćenje u klasičnom smislu ne postoji i da se informacije „izazivaju” snažnim vizuelnim, misaonim i jezičkim asocijacijama. I sposobnost mozga, da preko čula u stvarni svet opažanja „prevede” brojne frekvencije iz okruženja, (svetlosne, zvučne, toplotne i fizičke vibracije), logičnija je, ukoliko je mozak hologram.

 Naučnici su, u poslednjoj deceniji 20. veka, otkrili da je kod čoveka vizuelni sistem osetljiv na širi spektar frekvencija od do tada poznatog. Na primer, osim na svetlosne vibracije osetljiv je i na zvučne vibracije. Sem toga, čulo mirisa osetljivo je na tzv. kosmičke frekvencije, a i sve ćelije ljudskog

organizma osetljive su na širok spektar frekvencija.

Sve više naučnika veruje da je „hologramska paradigma” najprecizniji model koji je nauka mogla ikada da dosegne. Sada je mnogo jasnije kako informacija putuje od uma do uma na velikim razdaljinama i otkud tolika „raskoš” izmenjenih stanja svesti. Prihvatanje hologramske teorije omogućilo je naučniku Stanislavu Grofu, iz grupe naučnika „Asocijacija Transpersonalne Psihologije”, da protumači ishode regresija pacijenata poistovećenih sa skoro svakom vrstom razvojnog zoološkog stabla, čak i slučaj pacijentkinje koja se „setila” da je bila reptil ženskog pola.

Za one koji su prihvatili „novo naučno stanovište” bilo je jasnije: kako su osobe koje nisu imale dovoljno obrazovanja, bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije. Čini se da je sada lakše objasniti neke vrste kolektivnog i rasnog „besvešća”, slučajeve kada su pojedinci „izvestili” o zapažanjima vantelesnih putovanja i o događajima iz svojih prošlih i budućih života.

Grof je takva „iskustva” nazvao „transpersonalnim doživljajima”. Posle prihvatanja hologramske paradigme, on je primetio: „Ako je um deo neprekidne celine, prirodno je što je povremeno u stanju da napravi upad u 'hologramski lavirint', u kojem se spaja sa svakim atomom, organizmom, prostorom, vremenom i svakim drugim umom koji postoji ili je postojao”.

ZAŠTO SU LJUDI MAĐIONIČARI

Ni zagovornici „tvrdih nauka” nisu ostali imuni na hologramsku paradigmu. Kejt Flojd, psiholog na Virdžinija Intermont koledžu, preokrenuo je dosadašnje shvatanje svesti. On tvrdi da svest ne proističe iz aktivnosti mozga, nego da svest kreira mozak, kao i telo i sve ostalo što doživljavamo kao materijalne oblike. Ukoliko je u pravu, to znači da je svaki čovek lično odgovoran za sopstveno zdravlje mnogo više nego što to moderna medicina priznaje. Isto tako, na taj način je potvrđeno da se mozak menja i morfološki u toku učestalih meditacija. Možda je još važnije, što to znači da je tzv. povlačenje simptoma neke bolesti posledica promene svesti. Bolešću iznuđena promena svesti uslovljava, potom, promene u hologramu tela.

U tom slučaju potpuno je prirodno što prof. dr Larisa Fotina predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju kontraverzne tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije. Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od realne „realnosti”. I ovde je nezaobilazan svevremeni Nikola Tesla, jer navedeni stavovi podsećaju na način njegovog razmišljanja. On je stvarao misaone modele koji su jednako „radili” pre i posle njihovog ostvarivanja.

Neprirodne vizije i doživljaji postaju objašnjivi ukoliko je univerzum hologram. Lakše je shvatiti iluzije koje pred publikom izazivaju indijski fakiri i Dejvid Koperfild. U svesti ljudi je „dogovorena realnost” i verovatno je ona istinita, zbog isprepletanosti umova i povezanosti svega. Tako se zna i šta jeste „tamo” i šta „tamo” nije. Koliko je samo napora (drame, insceniranja, pretvaranja, obmana, laži) učinjeno da se dovedu u zabludu oni koji znaju, o onome što svi znaju, i što se jednostavno „čita u očima”. Votsonova iskustva nisu svakodnevna, samo zato što svest i verovanje ljudi nisu upućeni tako da svako zna da ima lično pravo menjanja „tkanine” realnosti. 

Ono što se čini realnim, podseća na grubo platno za autorske slike kakve ljudi žele. LJudi su mađioničari. Sve je moguće, od savijanja kašike snagom volje, kojoj su osnova misli, do „misaonog samoizlečenja”. Jungova teorija sinhroniciteta, neshvatljive „slučajnosti sa smislom” i teorije o „ispunjivanju želja” koje se ne ostvaruju, postaju jasnije kada se prihvati teorija o univerzumu – superhologramu.

Na osnovu navedenog nameće se pitanje: Ukoliko je mozak hologram koji prima, bira i razvrstava vibracije i matematički ih pretvara u zapažanja, šta je onda – objektivna stvarnost? Možda je zaista reč o iluziji. Čini se da su ljudi živi „prijemnici” preplavljeni svakovrsnim vibracijama koje pristižu sa svih strana. Oni izvlače vibracije iz superholograma i, u jednom od bezbroj kanala, pretvaraju ih u materijalnu stvarnost.   

STVARANJE STVARNOSTI

Kako se stvara stvarnost to izgleda veoma dobro zna Vadim Zeland. U knjizi Transorfing realnosti, objavljenoj u Sankt-Peterburgu (2008), napisao je po(d)uke koje razjašnjavaju mnoge misterije vezane za mesto čoveka u kosmosu. Podrazumevajući da je kosmički ritam nesporan, sve organizacije (država, njene institucije, veliki sistemi) je nazvao – klatno. To klatno, samo po sebi, podrazumeva ritam i vibracije. Zeland je dao definiciju „klatna” i dokazao da i društveni sistemi vibriraju i da su „živi” (vitalni) sve dok postoji napajanje energijom, koja taj ritam izaziva i podstiče: „Klatno je sistem, organizacija ili pojedinac kao energoinformaciona struktura... Ono fiksira misaonu energiju žrtve (poklonika, privrženika) na svoju frekvenciju (učestalost)... Energetska klatna ostvaruju svoje upravljanje i dominaciju preko energetsko-informacionog delovanja na tri nivoa: mentalnom, emocionalnom i energijskom. Na taj način 'kupe' slobodnu (kosmičku) energiju ljudi... Oslobađanje od klatna (nadzornika, pretpostavljenog, gazde) znači otuđivanje od njega i njegovo izbacivanje iz života... Da bi se klatno ugasilo (poništio njegov uticaj) potrebno je da se naruši scenario njegove igre...”

Razmišljajući o stvaranju stvarnosti pod stalnom pretnjom klatna i neslobode, Vadim Zeland je sačinio teoriju koja može umnijim ljudima da pomogne da pronađu put koji će ih učiniti samosvesnim i zadovoljnim sopstvenim životom. NJegova teorija može da posluži kao sažetak svih savremenih teorija o povezanosti misli i emocija ljudi sa kosmičkim energijama.

Suština teorije je da ljudi imaju slobodan izbor i mogu da biraju sreću i uspeh, odnosno da se mogu osloboditi zavisnosti i staviti svaku situaciju pod svoju kontrolu. Pri tome, veoma je važno da shvate principe, zakonitosti i zakone kojima podležu energije, materija i informacije. Na primer, da se ljudske misli i emocije uvek vraćaju kao bumerang. Kada čovek naiđe na talas uspeha ili ga namerno pronađe, klatno ga ne može omesti u ostvarenju cilja. Što znači da su samostalnost i sloboda mogući ukoliko je čovek samosvestan. Primajući i prosleđujući pozitivnu energiju ljudi stvaraju svoj raj.

Ocenjivanje drugih, kritikovanje i zameravanje drugim ljidima, znači da im se pridaje veliki značaj, a zakonito postaje suvišni potencijal, koji iscrpljuje čovekovu energiju. Ocene, zasnovane na poređenju, izazivaju polarizaciju. Sile ravnoteže uklanjaju to nesaglasje sučeljavanjem suprotnosti. Na isti način privlače se i odbijaju magnetni polovi. Treba sebe opustiti i osloboditi takve stvarnosti. LJudi treba da poštuju svoje okruženje, posebno ljude u njemu, i da ih vole i prihvataju takve kakvi su.

Da bi neko prešao na drugu liniju života, gde se želje ostvaruju, dovoljna je energija jasne namere. Što se cilju pridaje viši značaj, to je manja verovatnoća njegovog ostvarenja. Svako stvara izdvojeni sloj sveta u kojem živi. Mnogo toga svaki pojedinac zna, a da je to znanje neobrašnjivo. Duša može naći odgovore na mnoga pitanja, ako posluša svoj unutrašnji, nesaznatljivi glas. Nije lako dušu naučiti kako da se usmeri ka cilju i prema neostvarenim delovima stvarnosti, a da se istovremeno razum primora da sluša ono što oseća i „kazuje” duša.

Razum je većinom zahvaćen klatnom (usistemljen). Uglavnom je zauzet rešavanjem problema i ubeđen u umnost svojih postupaka. Reka varijanti koja postoji u „polju nulte tačke” (praznina) je raskošan dar za razum. Kada se to razum shvati, brojne prepreke iščezavaju. Duša, za razliku od razuma, ne misli – ona oseća i zna – zato ne greši. Baš kao što je pretpostavljao Nikola Tesla, ljudski organizam podseća na kosmički mehanizam. Mozak, sa neokorteksom (kora velikog mozga) kao procesorom, je primopredajnik nadležan za misli – informisanu energiju. Srce i amigdale u mozgu povezani su emocijama – informisanom energijim drugog tipa – za dušu, a preko nje s „poljem nulte tačke” (praznina). U svakom slučaju, u bilo kom problemu zašifrovani su ključevi njegovog rešenja, baš kao što je uz svaku bolest prisutan lek neprepoznatljivi za neznalice.

Kada je duša prihvati rešenje, besmisleno je sumnjati u njega. Potrebno je izgraditi naviku da se u sebi prepozna duševni mir. Kada on postoji to znači da je čovek na pravom putu i da će uslediti životna varijanta koja ispunjava srce i dušu zadovoljstvom.

Mnogim ljudima ciljevi su u snovima. Oni pokušavaju da dosegnu značaj i značenje snova, pridajući im osobine koje ih još više mistifikuju. Tvrde da su snovi simboličnog značenja, predskazuju budućnost, podučavaju ili znače suprotno od doživljenog. Bliže je istini da snovi nisu iluzija u uobičajenom smislu te reči. Razum ih ne uobražava, on ih zaista vidi i doživljava. Snoviđenje je putovanje duše kroz „prostor životnih varijanti”(„informacioni omotač”, univerzalni um, „polje nulte tačke”, jedinstveno polje inteligencije prirode), gde postoje svi mogući scenariji. Te scenarije bira čovek svojim namerama (naumima). Snoviđenje ne utiče na materijalnu stvarnost. S druge strane, virtuelna stvarnost, iako ostaje takva kakva je – nestvarna, neposredno utiče na život ljudi. Niko ne može da ospori da film, san, snoviđenje i virtuelna stvarnost troše deo života. Čovek reaguje na njih kao na sve stvarne pojave. Emotivno ih ne razlikuje, jer duša ne misli – njoj je sve to isto, kao da je stvarno. Zato ne treba razmišljati i želeti, nego jednostavno ostvarivati svoje naume.

Namera da se izmeni životni put nije samo čvrsta odluka i uverenost u svoje mogućnosti – ona bez sumnje i bezuslovno uzima ono što naumi. Ona se zapravo rađa u improvizaciji, slično prosvetljenju (najednom iskrsloj ideji). Uostalom, ne leti čovek kroz prostor, nego se „prostor životnih varijanti” kreće u odnosu na čovekov naum, u susret njegovom ostvarenju. Taj naum ne proizilazi iz čovekove volje, nego iz jedinstva duše i razuma. On jeste jedinstvo duše i razuma. Volja, kao unutrašnji naum, treba da se usmeri na postizanje tog jedinstva. U tome je suština ostvarivanja svakog cilja. Odgovornost za svoju sudbinu nije breme, to je – sloboda.

Za ovladavanje naumom, potrebno je smanjivanje važnosti svega i oslobađanje od puste želje da se ostvari cilj. To znači da treba živeti opušteno s naumom formiranim u misaoni model, koji nikad ne odsustvuje (taj model se u teoriji menadžmenta naziva „kreativna vizuelizacija”). Vizuelizacija je, u stvari, misaona predstava procesa do ostvarenja cilja, posebno one karike koja je u toku, u lancu događaja koji tek sledi. Mentalna predstava, odnosno njena vizuelizacija se može nazvati i slajd. On ne sme da bude tuđi, nego isključivo onoga ko je nešto naumio. Pri tome, treba da je jasno da se želje i mašta ne ostvaruju. Ostvaruju se samo namere.

Slajdovi svojom suštinom, kao misaoni modeli koji ima energetsku moć, iskazuju realnu delotvornost. Svaki naum neprestano i postepeno ostvaruje slajd. Ukoliko čovek oblikuje za sebe pozitivni slajd, to znači da je on prijatan za dušu i razum. Duša i razum zajedno sposobni su za sve. Svet izgleda onako kako ga ljudi vide. Presudno za stvaranje nove stvarnosti je da čovek dozvoli sebi da bude to što jeste. LJudska važnost (gordost, umišljenost) nije važna nijednom pojedincu, nego energetskom klatnu, koje tada najlakše upija njegovu energiju. Tajna uspeha je u oslobađanju od klatna i kretanju svojim putem.

Ne treba razmišljati o dostignućima dok se ne odredi cilj. Ka cilju treba ići kao što se uzima pismo iz poštanskog sandučeta. Pri tome, ne treba gledati kako drugi ostvaruju svoje ciljeve. Čovek mora da prevaziđe instinkt stada, jer mu je, ukoliko to ne uspe, sve predodređeno. Niko umesto namernika ne može dostići njegov cilj, zato ne treba biti pod tuđim uticajem i treba verovati u sebe.

Budući da je kosmos u osnovi energija, logično je da se energetski kanali mogu uvežbavati energetskom gimnastikom. Pomenuta gimnastika zasnovana je na poznavanju protoka kosmičke energije kroz telo i njegovo misaono usmeravanje. Stoga je potrebno da lice koje menja stvarnost pristupi ekosmičkoj energiji i prihvati njene harmonične izlive, koji stvaraju oko njega oazu blagodati i uspeha. Poznato je da energija u čovekovo telo ulazi u obliku objedinjenih potoka, oblikuje se mislima i stvara parametre zavisne od misli. Osim toga, poznat je princip da se energija može ciljno oblikovati samo u saglasju duše i razuma. U suprotnom protočna energija liči na smetnje (šum) u radio prijemniku. Izuzetno je važno, sa stanovišta „energetske gimnastike”, da vizuelizacija procesa širi energetske kanale.

Put stvaranja stvarnosti je nada za sticanje slobode. Na osnovu njega, potrebno je da se odbace stereotipi ustaljenih shvatanja, ne bi li se čovek izvukao iz uobrazilje i izašao iz sna na javu, progledao i osvestio se. Kada shvati da njegov naum deluje, tada će – znati. Zato je u više navrata naglašeno: ne treba misliti o sredstvima za dosezanje cilja, važno je učvrstiti u mozgu slajd ostvarenja cilja i prihvatiti ulogu nogu na pravcu cilja. Kada se razum nada on tada ima podlogu pod nogama, a duša je tada obodrena. Radi toga treba preobraziti svoju strepnju u praznično raspoloženje. Tek kada se život prihvati kao praznik, bez obzira na sve – on to zaista i jeste.

Sve više naučnika koji tvrdi da između vidljivog (fizičkog) i nevidljivog (metafizičkog) dela sveta, postoji nešto poput ogledala, možda je to „ogledalska energija”, koja ima svoj odraz u ljudski mislima. Tako čovek i kada ima sebe pre sobom i gleda se uživo, ima svoju predstavu o sebi koja se zove imaginacija, ona nije ni istinita niti stvarna. Zato čovek može da menja samo ono što je stvarno (sebe), a posledica te promene je i promena u imaginaciji, odnosno odraza u ogledalu, koje se budući da je nevidljivo, nalazi u mozgu (mislima), između njegovog fizičkog i metafizičkog dela.Tako je i sa kosmosom i njegovom „ogledalskom energijom”, koja stvara iluzije, i materijalnu/energetsku stvarnost pretvara u virtuelnu. Zato je jasno da čovek poseduje četiri dimenzije važne za opstanak, koje sve počinju sa slovom „i”: instinkt, intuicija, intelekt i imaginacija. Instinkt se polako gubi, jer se čovek kulturološki otuđuje od prirode; izuzetno važna intuicija, nažalost, sve više služi za stvaranje zabluda, budući da naučnici ne žele da je istraže i stalno je potiskuju u okrilje parapsihologije; intelekt je vezan za um i informacije kojima čovek raspolaže i osnovni je uzrok činjenice da se svet nalazi na putu samouništenja, a imaginacija, sama po sebi, prestavlja uobrazilju, što znači da je uobrazilja sastavni deo ličnosti i koliko se čovek izbori sa njom toliko je bliži istini i realnosti.

Stoga treba odrediti cilj i kretati se k njemu, ne razmišljajući o sredstvima za njegovo dostizanje. Kao što je rečeno duša ne zna, ali ona ima, za razliku od razuma, pristup „informacionom polju”, gde se nalaze podaci o prošlosti i budućnosti, a tamo su i tzv. remek dela i otkrića. Razum prihvata osetljivost duše kao intuitivna znanja i prosvetljenost, a potom svoje shvatanje prikazuje u obliku opšteprihvaćenih stavova i značenja. On ne može da izmisli ništa novo. Jedino je sposoban da napravi novu verziju od postojećih elemenata. NJegova je osnovna uloga da nastupa u svojstvu nadzornika i kao generator ideja.

Na osnovu filma „Matrica” očevidno je da „veliki brat”, u ulozi klatna, ima nameru da pomoću fantastike vremenom zameni stvarnost. Inače se jaz između fantazije i stvarnosti neprestano smanjuje. No, važno je, da je još uvek moguće izaći iz stroja u koji ljude postrojava „klatno” i da je moguće poći svojim putem. Biti svestan toga nije jednostavno.

Obdareni ljudi su nezavisni, samosvesni, intuitivni i individualni. Čovek je izuzetno moćan i stoga ne treba da prihvata nikakve jarmove. Na primer, deca obrazovana u Međunarodnoj akademiji koju je osnovao Bronikov, sposobna su da vide zatvorenih očiju i da ovladaju fenomenom jasnoviđenja. LJudi poseduju određene moći koje ne pripadaju području elektromagnetnih procesa, što znači da vladaju nekim specifičnim energijama. Nadznanje je nešto što se nalazi izvan čoveka. To je nekakva posebna sredina, koja se u stvaranju nove stvarnosti naziva „prostor životnih varijanti”. Razum „vidi”to što se nalazi u „prostoru životnih varijanti” posredstvom duše. Mozak se tako uključuje u „informaciono polje”, gde se bukvalno čuvaju sve kopije realnosti koja čini ljudsko okruženje. Ko pristupi podacima može da posmatra objekte i procese nezavisno od toga gde se nalaze – iza zida, pod zemljom ili mnogo (hiljada ili miliona) kilometara daleko i u bilo kom vremenu.

U određenom smislu čovek živi na površini gigantskog ogledala, sa čije se jedne strane nalazi materijalni kosmos, a sa druge strane – praznina, odnosno beskonačni „prostor životnih varijanti”. Da bi čovekov naum bio delotvoran, treba da zna kako da koristi dvostrano energetsko ogledalo. S jedne strane tog ogledala su fizički, a s druge metafizički stereotipi. Dualizam je neozaobilazni deo ljudske realnosti. Duša je vezana za metafizički, a razum za fizički deo sveta (odnosno tog energetskog ogledala). Osnovni dokaz i primer postojanja „ogledala” je korpuskularno-talasni dualizam. Uostalom sva živa bića sadrže vidljivu i nevidljivu komponentu.

Nužnost i lepota, red i sloboda, gravitacija i gracioznost, jedinstvo i raznolikost sve se to nalazi sa obe strane „ogledala”. Oni su u kosmosu povezani međusobno, prema istom principu, baš kao i u sudbinama ljudi. Jedan od najlepših primera su biljke. Ne samo zbog svoje lepote, kolorita, magičnosti, lekovitosti i gracioznosti. Niko ne može odricati da su one žive, ali retko ko shvata da su žive u punom smislu te reči. Čovek doživljava biljke kao bezdušne biološke tvorevine, nesposobne da osećaju i shvate sebe i okruženje. To je čista greška zasnovana na neznanju. Biljke imaju poseban vid nervnog sistema – njihove ćelije, poput čovekovih, razmenjuju električne potencijale. Prema istraživanjima američkog naučnika Kliva Bakstera one mogu da vide, čuju, osete dodir, ukus i miris; raspoznaju dobro i zlo, reaguju na ljudske misli, osećaju ljubav, pa čak ispoljavaju radost, ljubomoru i depresiju. Baksterova istraživanja su kasnije potvrdili mnogi drugi naučnici.

Namere živih bića, počev od jednoćelijskih do čoveka, mogu se svesti na formulu: nastojim da delujem tako i da budem takav kakav sam, da bih mogao efikasno da upravljam stvarnošću. Upravljajući svojim odnosom prema svetu, čovek upravlja svojom realnošću. Dvostrano materijalno/energetsko ogledalo pretvara oblast „prostora životnih varijanti” u oblast oblikovanja energije energijama, gde se svet sam brine o čovekovom blagostanju. Sloj čovekovog dela sveta preobražava se zadivljujuće, bukvalno pred njegovim očima. Zato je moguće zaključiti da čovek živi onako kako zamišlja svoje postojanje.

Budući da ljudi ne veruju da su njihove misli stvarno sposobne da utiču na realnost, i stoga takve stvari i ne pominju, i zbog toga i ne pokušavaju bilo šta da čine, stvarnost se, uprkos tome, stalno menja pod uticajem njihovih misli. Otklanjanje sumnje omogućilo bi prisutnost vidljivih rezultata. Da bi se misaoni oblik (slajd) učvrstio u materijalnoj stvarnosti, treba ga sistematski utvrđivati, jer upravajući tragom svojih misli čovek upravlja stvarnošću.

Tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova. Sve više istraživača svesti tvrdi da treba samo naložiti kako da se izmeni životna linija i dozvoliti okruženju da ispuni nalog. Čovek jednostavno sprečava rešenje jer traži, prosi, plaši se i sumnja. LJudi su srećni onoliko koliko dopuštaju sebi neverovatne uspehe.

Kao rezultat izbora metafizičkih varijanti stvara se nova realnost na fizičkoj strani dvostrukog „ogledala” – misao se materijalizuje. Što je veća moć misli, to je materijalizacija efektnija. Važno je da se zna da materijalizacija nije trenutna, već postepena – ostvaruje se s vremenskom zadrškom. Knjiga, slika, melodija – sve potiču iz „prostora životnih varijanti”. Nije potrebno da se stvaraju – oni tamo već postoje – zato je potrebno samo uputiti se prema protoku varijanti.

Iako izgleda da se svet nalazi na ivici ambisa, zbog pohlepe i zlobe „velikog brata” kao planetarnog klatna, ipak se, pored pozitivnih promena u kosmičkim kretanjima, pred čovečanstvom, prema zakonu akcije i reakcije, događa i suprotan proces. Naime, rađaju se sve češće i sve su brojnija „indigo deca”. Osobine „indigo dece” su: samosvest, stremljenje ka nezavisnosti, intuicija i individualnost. Čini se da je to reakcija na okvire zakasnele socijalne strukture. Kod „indigo dece” dominira desna hemisfera mozga. Sadašnji školski sistem povlađuje korišćenje leve hemisfere, radi stvaranja navika i poslušnosti umesto sposobnosti. „Indigo deca”su individualisti, te im je teško u svetu energetskog klatna da sačuvaju svoje osobine. Kada odrastu treba očekivati da će korigovati „ogledalo” i omogućiti mu da prikazuje prirodne, istinite odraze.

Kada čovek veruje da talisman ili neki ritual mogu da proizvedu nekakvo magijsko dejstvo – on tada fiksira naum – stvara svoju realnost. Fiksacija nauma je veoma delotvorno sredstvo u procesu ostvarenja cilja. Čovek treba, s vremena na vreme, da se zanima mislima o cilju, kako bi on bio ostvaren. Razmišljajući o prijatnim stvarima i pojavama čovek se neprimetno primiče cilju. Međutim, većina ljudi puštaju svoje misli da slobodno teku i prepuštaju sebe i svoju sudbinu stihiji. Da se to ne bi događalo, potrebno je da izmene svoj odnos prema stvarnosti, odnosno svoj (ob)lik pred „ogledalom”. Tada će se menjati i odraz u „ogledalu”, a promena će biti stimulativna. Nije dovoljno menjati tok misli – potrebno je preobraziti sliku scenarija u razumu. To je moguće učiniti, jer je čovek gospodar svog sveta.

Karl Gustav Jung je pokušavao da istraži da li misli oblikuju događaje, ili su stvorene kao rezultat nesvesnog osećaja za buduće događaje – odnosno da li je u pitanju njihovo naslućivanje. Sa stanovišta stvaranja nove stvarnosti i jedno i drugo je tačno. Duša pristupa podacima u „informacionom polju” (emotivno naslućuje), a te podatke razum zatim objašnjava. Razum, sa svoje strane, oblikuje misli, koje se, u saglasju duše i razuma, pretvaraju u materijalnu stvarnost – materijalizuju.

Pojave vezane za misaonu energiju i njen uticaj na okruženje, poznate su u kvantnoj fizici i, posebno, u teoriji Džona Bela. On je dokazao da je svaka kosmička čestica trenutno (što znači brzinom koja nadmašuje brzinu svetlosti) u vezi sa svim ostalim kosmičkim česticama. Sve u kosmosu, bez obzira na ogromna rastojanja, deluje kao jedinstven sistem. Zar to nisu dokazali i zagovornici hologramske paradigme Dejvid Bom i Karl Pribram? Uostalom, kvantna fizika se bazira na nedokazivim postulatima i tako neumitno spaja s metafizikom. Zato nije čudno što su ideje Karla Gustava Junga naišle na podršku osnivača savremene fizike Volfganga Paulija.

Postoje dokazi, istina, koji ne podležu proveri, da su neki od drevnih magova uspeli da uđu u drugu realnost i da sada pokušavaju da predaju svoje znanje ljudima transcedentnim putem. U poslednje vreme učestali su slučajevi, kada istraživači, a i obični ljudi, na raznim krajevima planete, nezavisno jedni od drugih, ispoljavaju isto znanje – objavljuju skoro iste stavove, u veoma sličnim knjigama. Zato nije čudno što je Grigorij Skovoroda izjavio: „Verujem i znam, da sve što postoji u velikom svetu, postoji i u malom.”

Vezu mikro i makro kosmosa mnogi ljudi ne shvataju. Prema klasifikaciji Roma Dasa iz knjige Putevi ka Bogu postoji nekoliko povezanih kanala realnosti: fizički, psihološki, mentalni, energetski (finomaterijalni), plan suštine, ili plan duše. Većini ljudi dostupna su samo prva tri kanala. Možda je to razlog što se ljudi međusobno ne razumeju i verovatno je to uzrok svih njihovih astrofizičkih sukoba.