Emil Kue - Kako gospodariti sobom

UVOD U METODU EMILA KUEA

Vi koji ste otvorili ovu knjigu dobro zapamtite sledeće: Svako jutro, kada se probudite, pre nego što ustanete i svako veče, čim legnete, zatvorite oči i što opuštenije ponavljajte dvadeset puta poluglasno, dovoljno jako da čujete sopstveni glas, i brojeći pritom pomoću vrpce sa dvadeset čvorova, sledeću rečenicu:

Svakoga dana, u svakom pogledu, meni je sve bolje i bolje!

To bi bilo sve. To je čitava Kueova metoda. Ona je jednostavna, laka, besplatna i može vam doneti sve ono o čemu Emil Kue govori na stranicama koje slede.

Kue je bio čovek srednjeg rasta i čvrste građe. Zračio je samopouzdanjem i energijom. Lice mu je bilo veselo, preplanulo, sa uredno potkresanim brkovima i bradicom. Kosa mu je bila seda i proređena, čelo visoko, a izraz očiju blag, ali pronicljiv i dubok, izraz koji osvaja sagovornika. Glas mu je bio samouveren i sugestivan, a ton ubedljiv i autoritativan onda kada je bilo potrebno da se u toku seanse kod neke osobe izazove pozitivna reakcija.

Emil Kue je rođen 26.februara 1857. u gradu Troa. O njegovom poreklu i mladosti posedujemo samo neproverene podatke. Ne zna se tačno da li je on bio sin skromnog službenika železnice ili potomak propale plemićke porodice Kue iz Šaternjea.Posle završene srednje škole, želja da se bavi hemijom odvodi ga na studije farmacije, gde su u to vreme predavali čuveni profesori kao Verc, Peltie, Bertelo, Nativel. Po završetku studija, otvara apoteku u Troa. Zahvaljujući svom urođenom smislu za komunikaciju, želji da pomogne i pacijentima prenese svoja apotekarska znanja, brzo postiže uspeh. On je bio taj koji je otkrio "placebo efekat", tj. uticaj leka na lečenje, bez obzira na nepostojanje njegovog realnog hemijskog dejstva. "Videćete, ovo će vam mnogo pomoći" bile su reči koje je redovno i sugestivno upućivao klijentima, a kada bi se oni vraćali da pričaju o poboljšanju zdravlja, Kue bi im govorio: " To je samo početak, osećaćete se sve bolje i bolje". Po prirodi naklonjen posmatranju, Kue nije propustio da poveže izlečenja postignuta bezazlenim apotekarskim preparatima, sa jakim, sugestivnim rečima koje je upućivao klijentima prilikom izdavanja "lekova". "Moje reči su te koje čine da vaga prevagne ka zdravlju".

Kue je primetio da lekovi daju rezultate zavisno od imaginacije, mašte, odnosno, kako je on govorio, uobraženja bolesnika. Primetio je, takođe, da to uobraženje može da bude uzrok mnogih problema. "Uobraženje je slično vodenoj bujici koja odvlači nesrećnika od obale, uprkos svim njegovim naporima". On daje klasičan primer daske na zemlji koja se prelazi bez teškoća i te iste daske "između dva zvonika jedne crkve" sa koje se neminovno pada. Na tom slučaju on pokazuje da volja ne može ništa da uradi suočena sa snagom uobraženja, koje pojačava vrtoglavicu, strah, nervozu. Isti je slučaj sa drugim oblicima neurotičnog reagovanja, hipohondrijom i sl. Što se, na primer, više naprežemo da se setimo nekog imena, teže ga nalazimo, što više nastojimo da se odupremo vrtoglavici, ona postaje jača. To je zakon obrnutog napora, kako ga je nazvao ženevski psiholog Š.Boduen, rekavši sledeće: "Svaki put kada se volja i uobraženje nađu u sukobu, uvek i bez izuzetka pobeđuje uobraženje." U tom sukobu uobraženje i volja se bore različitim oružjem nejednake snage. Naša volja se bori svesnim naporom, dok uobraženje koristi oružje iz mračne dubine našeg nesvesnog bića. Jedini način da volja pobedi je da i ona pozajmi snagu od nesvesnog. Da bi se to postiglo, najpogodnije sredstvo je sugestija! Psiholozi priznaju sugestiji njen nesvesni karakter, ali takođe i njenu osobinu prilagodljivosti i sposobnost svrsishodnog uticaja ka usmeravanju aktivnosti u željenom smeru. Opšte je poznata sledeća definicija sugestije: "Realizacija jedne ideje pod uticajem nesvesnog procesa". Kue je konstatovao rezultate koji se postižu pod dejstvom hipnoze, odnosno hipnotičke sugestije, ali isto tako, što je najvažnije, da i bez hipnoze, sama sugestija, može da pruži iste rezultate..Po Kueu, sugestijom se moglo sve postići pod uslovom da se ona koristi na pravi način. On je, takođe, primetio da kod izvesne vrste ljudi postoji otpor prema hipnozi i sugestiji. Sugestija koristi samo onima koji je prihvate, "svare" i pretvore u autosugestiju. Kue autosugestiju određuje kao "ideju koju usadimo u sebe".Drugo Kueovo otkriće je ukazalo na to da se autosugestija može obrazovati i disciplinovati putem opuštenog, mehaničkog ponavljanja sledeće formule: Svakoga dana, u svakom pogledu, meni je sve oolje i bolje! Automatskim ponavljanjem ove formule, svakog jutra i večeri, uspostavlja se jedan spori nesvesni proces koji dovodi do realizacije ponavljane rečenice. Kueova metoda se oslanja na više ideja. Pre svega to je strogo razdvajanje volje od autosugestije. Voljno delovanje se zasniva na svesnom naporu, dok sugestija deluje nesvesno. Volja uvek podrazumeva naprezanje što nije slučaj sa sugestijom. Odatle proističe nužan uslov za uspešno korišćenje Kueove metode: volja se mora isključiti i ključna rečenica autosugestije ponavljati, opušteno, bez naprezanja i koncentracije, što omogućava da je nesvesno spontano upija, a zatim deluje u pravcu postavljenog cilja.

Na taj način se štetno uobraženje, najpre osujećeno, a zatim paralisano ponavljanjem, zamenjuje snagom dobro vođene autosugestije.Ovaj način rezonovanja bio je prihvaćen sve dok ga je Kue širio i popularisao. Ali, posle njegove smrti, stvari su se promenile. Sledbenici i naslednici nisu posedovali Kueov lični šarm i snagu ubeđivanja. U to vreme javile su se mnoge nove psiho-terapijske tehnike,a pre svega Frojdova psihoanaliza. Sve te nove vrste terapija su izgledale naučnije, zasnovanije i što nije ni malo nevažno, skuplje, a samim tim i vrednije od Kueove metode. U poređenju sa njima, Kueov pristup je delovao romantično i naivno i najčešće je bivao ismejan.

Smatramo da bi bilo korisno raspravu o vrednosti Kueove metode podići na viši nivo i da bi se tada našlo osnova da se njenom autoru oda izvesno priznanje. Jer, autosugestija i volja imaju isti princip usmerenosti ka cilju, koji je za volju svestan, a za autosugestiju nesvestan. Šta se dešava u dubinama našeg nesvesnog, gde se mešaju delovanja uobraženja i emocija, kada se u njega iznova ubacuje i ubacuje magična Kueova rečenica? Da li zaista odgovorno i sa naučnom strogošću smemo tvrditi da ona nema nikakvog uticaja? Za psihoanalitičare sugestija je samo simptom, tj. lažna činjenica. Za Kueovu školu autosugestija je normalna funkcija svesti. Što se obe vrste terapije tiče, smatram da nema osnova za tvrdnju da je jedna zasnovanija od druge, jer spekulativnost psihoanalize nije manje zastranjivanje od Kueove naivnosti i prakticizma.

Sigurko je Kueova fetišistička rečenica, izdvojena iz konteksta svrsishodnog delovanja koji smo pomenuli, pružala materijal za ismevanje i ruganje. Naš psihoterapeut, koji se oduševljavao rezultatima postignutim njenom primenom, trebalo je da se seti Berneimove rečenice: "Sugestija ne ubija mikrobe".

Ali je, isto tako, sa punim pravom mogao da na napade odgovori ovako: "Sugestija može da izmeni većinu sekrecionih funkcija organizma". Naime, jedna od najboljih potvrda Kueove koncepcije je prihvatanje sugestije od strane medicine. Pedesetih godina ovog veka je nastala psihosomatska medicina koja sugestijom leči brojne patološke poremećaje izazvane stresom. Kue i njegova škola bili su vesnici i pioniri psihosomatske medicine!
Kue nije bio šarlatan. Bio je to jednostavan čovek, pragmatičan i ubeđen u svoja verovanja. Bio je pravi čovekoljubac, bez trunke koristoljublja. Svođenje njegove metode na čuvenu rečenicu, na njene naivne pretenzije i na ironiju koja izvire iz tvrdnje da je autosugestija terapija siromašnih, ne bi bilo primereno Kueovim namerama, a još manje perspektivama koje je on naslutio.

Moderna medicina, ma koliko buran i efikasan njen napredak bio, još je daleko od odgovora na sva pitanja koja pred njom stoje otvorena. To posebno važi za ljudsku psihu. Zar u slučaju psihičkih poremećaja koji se obično leče preparatima koji imaju umirujuće dejstvo, ne bi bilo bolje, da se umesto olake primene lekova, u nekim slučajevima pokuša sa metodom dobrog g. Kuea.

Žan Tilie





KAKO GOSPODARITI SOBOM

Pojam sugestije, odnosno autosugestije, je istovremeno i nov i star koliko i čovečanstvo. Nov je zato što do sada nije bio dovoljno ispitivan i proučavan, a star zato što postoji koliko i ljudska vrsta.

Autosugestija je sposobnost sa kojom se rađamo. Njena ogromna, neizmerna moć, u zavisnosti od okolnosti, može izazvati najbolje ili najgore posledice. Zato poznavanje autosugestije može koristiti svakom od nas, a posebno je značajno za lekare, advokate, vaspitače, roditelje.

Ovladavanje njenim svesnim korišćenjem omogućava nam da izbegnemo da kod drugih ljudi nehotično izazivamo štetne autosugestije koje mogu imati teške posledice. Svesnim stvaranjem dobrih autosugestija vratićemo fizičko i psihičko zdravlje bolesnima, neurotičnima i svima drugima koji su kao nesvesne žrtve prethodnih autosugestija izgubili pravi put u životu.



Svesno i nesvesno biće

Za razumevanje pojma sugestije, odnosno autosugestije, neophodno je znati da u nama istovremeno postoje dva bića, potpuno odvojena jedno od drugog. Oba su obdarena razumom ali, dok je jedno svesno, drugo je nesvesno. To je razlog što postojanje ovog drugog obično ostaje neprimećeno.

Postojanje nesvesnog bića, može se, međutim, uz malo truda lako dokazati. Dovoljno je analizirati neke pojave i nad njima se malo zamisliti. Evo primera:

Svi znaju šta je somnambulizam tj.mesečarenje. Mesečar ustaje noću, a da se pri tom ne probudi, izlazi iz svoje sobe, oblači se ili ne, silazi niz stepenice, prolazi kroz hodnike i obavlja neke poslove, vraća se u svoju sobu i ponovo leže, a sutradan je veoma iznenađen kada ustanovi da je urađen posao koji prethodnog dana nije uspeo da završi. On je međutim bio taj koji ga je uradio, iako o tome ništa ne zna. Koja sila je mogla upravljati njegovim telom, osim one nesvesne, one koja čini njegovo nesvesno biće?

Poređenje svesnog i nesvesnog bića pokazuje da je svesno obdareno prilično nesigurnim pamćenjem dok nesvesno, naprotiv, poseduje izuzetnu, nepogrešivu, memoriju koja, a da mi to i ne znamo, registruje najsitnije događaje i najbeznačajnije činjenice iz našeg života. Osim toga, ono lako i bez otpora prihvata svaku sugestiju. A kako nesvesno biće, preko mozga, kontroliše rad svih naših organa, ma koliko to izgledalo neverovatno, da ako nesvesno "veruje" da neki organ radi dobro ili loše, on zaista počinje da radi dobro ili loše.

Nesvesno biće ne samo da upravlja funkcijama našeg organizma, već upravlja svim našim aktivnostima bez obzira na to kakve su one. Nesvesno biće nazivamo uobraženjem i, suprotno raširenom uverenju, ONO je pokretač našeg delovanja, a ne volja.


Volja i uobraženje

U rečnicima se obično nalazi sledeće određenje značenja reči volja: "Volja je sposobnost da se slobodno odluči na izvesno delovanje". Ova definicija se najčešće prihvata kao tačna i neosporna.

Ipak, ništa nije netačnije od nje, jer volja na koju se pozivamo sa toliko ponosa uvek ustupa mesto uobraženju. To je apsolutno pravilo koje isključuje bilo kakvo odstupanje.
"To je neverovatno!" uzviknućete. "Nikako. To je istina i samo istina", odgovoriću vam.
Da bih vas ubedio, zamoliću vas da otvorite oči, pogledate oko sebe i naučite da razumete ono što vidite. Tada ćete shvatiti da ovo što saopštavam nije besmislena teorija, stvorena u bolesnom mozgu, već samo jednostavan izraz onoga što zaista postoji .

Pretpostavimo da jednu dasku od 10 m dužine i 0,25 m širine stavimo na zemlju, jasno je da će svako biti u stanju da pređe sa jednog njenog kraja na drugi, a da pri tome ne zakorači nogom sa strane. Promenimo uslove ogleda i pretpostavimo da je ta daska postavljena na visinu, između dva zvonika neke crkve. Ko bi smeo da se usudi da pređe samo i jedan metar po toj uskoj dasci? Da li neko od vas? Ne, nikako ne. Ne biste napravili ni dva koraka, a već biste počeli da drhtite i uprkos svim vašim voljnim naporima, neizbežno biste pali na zemlju.

Zašto bi se to desilo? Jednostavno, zato što u prvom slučaju, smatrate da je lako ići do kraja daske, dok u drugom mislite da to ne možete. Primetićete, takođe, da ćete uzaludno pokušavati da napravite korak: ako uobrazite da to ne možete učiniti, nikakvo naprezanje ne pomaže. Radnici na skelama i na pokrivanju krovova u stanju su da to čine, upravo zato što su uvereni da to zaista mogu. Vrtoglavica nema drugog uzroka osim
predstave pada koju naše svesno panično stvara. Ova slika se odmah pretvara u stvarnost, bez obzira na sve naše voljne napore i ona je utoliko jača ukoliko su voljni napori da je se oslobodimo snažniji.

Posmatrajmo jednu osobu koja pati od nesanice. Ako se ne trudi da zaspi, usniće mirno u svom krevetu. Ako se, naprotiv, napreže da zaspi, biće sve uznemi renija. Zar niste primetili da što se više trudite da se setite imena jedne osobe koje mislite da ste zaboravili, ono vam tim više izmiče. Međutim, u trenutku kada misao "zaboravio sam" zamenite mišlju "setiću se", ime vam dolazi samo, bez i najmanjeg napora? Neka se oni koji voze bicikl prisete svojih početaka. Bili su na putu, čvrsto držeći upravljač u strahu da će pasti. Iznenada,ugledavši na sred puta konja ili čak neki sitan kamen, bili su prinuđeni da traže način da izbegnu prepreku, ali što su više nastojali izvesnije su išli pravo na nju. Kome se nije desilo da dobije napad smeha i da se smeje sve jače, što više pokušava da se zaustavi?

Šta je zajedničko u psihičkom stanju svih osoba u navedenim slučajevima? Ja hoću da ne padnem, ali ne mogu sebe u tome da sprečim. Hoću da spavam, ali ne mogu. Hoću da se setim imena g-đe X, ali ne mogu. Hoću da izbegnem prepreku, ali ne mogu. Hoću da zadržim smeh, ali ne mogu. Kao što vidimo, bez izuzetka, u svakom od ovih konflikata, uobraženje je UVEK pobeđivalo volju!




Sugestija i autosugestija

Na osnovu do sada rečenog, možemo umesto uobrženja zamisliti vodenu struju koja snažno odnosi nesrećnika koji je u nju upao, uprkos njegovim naporima da dođe do obale. Ta struja izgleda neukrotiva. Međutim, ako znate kako da joj priđete, vi ćete preokrenuti njen tok, odvešćete je u centralu gde ćete njenu snagu pretvoriti u rad, toplotu, elektricitet.

Ako vam prethodno poređenje ne izgleda dovoljno uverljivo, umesto uobraženja zamislite jednog divljeg konja koji nema ni uzde ni dizgine. Ko može da uzjaše takvog konja, a da ne bude prinuđen da mu se potpuno ne prepusti, što se obično završava padanjem u jarak. Ali, ako jahač uspe da stavi konju uzde i dizgine, uloge će se promeniti. Sada će jahač, a ne konj, određivati put kojim će se ići.

Cilj mi je sada da pokažem da, i pored ogromne snage nesvesnog bića ili uobraženja, ono može biti ukroćeno i pripitomljeno, baš kao i jedna vodena struja ili divlji konj. No, pre nego što pristupimo ovom zadatku, neophodno je da jasno definišemo reči koje često upotrebljavamo, a da pri tome ne poznajemo dovoljno njihovo značenje. To su reči sugestija i autosugestija.

Šta je, dakle, sugestija? Ona se može odrediti kao "aktivnost kojom se usađuje jedna misao u svest neke osobe". Da li ta aktivnost realno postoji? Ako želimo da budemo precizni, odgovor je negativan. Sugestija ne postoji sama po sebi. Ona postoji i može da postoji samo uz jedan nužan i dovoljan uslov: da je osoba kojoj sugerišemo pretvori u autosugestiju. A tu reč ćemo definisati kao "usađivanje jedne misli u sopstvenu svest". Dakle, možete se truditi da nekome sugerišete bilo šta, ali ako nesvesno biće te osobe ne primi sugestiju, ako je ta osoba ne prihvati da bi je pretvorila u autosugestiju, sugestija će ostati bez efekta.



Korišćenje autosugestije

Vratiću se na prethodno izneti stav o mogućnosti da se ukroti uobraženje, kao što se kroti vodeni tok ili divlji konj. Da bi se to postiglo potrebno je, pre svega, da znamo da je to moguće (što većina ne zna), a zatim i da poznajemo način kako to da uradimo. Taj način je veoma jednostavan. To je isti onaj koji bez našeg htenja i znanja, potpuno nesvesno koristimo, najčešće loše i na sopstvenu štetu. Taj način je autosugestija!

U životu je obično naša autosugestija nesvesna. Naš cilj je da autosugestija, i to dobra autosugestija, postane svesna. Postupak je sledeći : Pre svega, treba pažljivo odrediti predmet autosugestije i u skladu sa tim više puta sebi ponavljati, a da se pri tom ne misli ni na šta drugo : "To dolazi ili to se dešava, ili to prolazi ili to se neće dogoditi...itd." Ako naše nesvesno prihvati tu sugestiju, ako ona postane autosugestija, doživećemo da se ono što smo želeli ostvari u potpunosti.

Na taj način shvaćena, autosugestija, po mom sudu, nije ništa drugo do hipnoza koja se jednostavno može odrediti kao: Uticaj nesvesnog na psihičko i fizičko biće čoveka. Delovanje hipnoze je nesporno. Kao ilustraciju njenog dejstva navešću još nekoliko primera.

Ubedite li sebe da možete da uradite neku, bilo koju stvar, naravno pod pretpostavkom da je to stvarno i moguće, vi ćete je uraditi, bez obzira koliko je to izgledalo teško. Ako, naprotiv, uobrazite da ne možete da izvedete ni najednostavniju stvar na svetu, to vam zaista postaje nemoguće, te tako za vas i krtičnjaci postaju nesavladive planine.

To je slučaj sa neurotičarima koji su sebe uverili da nisu sposobni ni za najmanji napor i često se nalaze u nemogućnosti da naprave čak i samo par koraka, a da pri tome ne osete veliki zamor. Kada se ovi isti ljudi napregnu da izađu iz sopstvene tuge, uvaljuju se u nju sve dublje, ličeći na nesrećnike koji tonu u pesak i to sve više što su im napori da se spasu veći.

Dovoljno je, dakle, pomisliti da bol prolazi da bi se zaista osetilo kako on, malo po malo, nestaje. Suprotno tome, pomislimo li na to da patimo, osetićemo istog trenutka svu težinu patnje koja nas pritiska.

Znam izvesne osobe koje sebi proriču da će imati migrenu tog i tog dana, pod tim i tim okolnostima. Zaista, navedenog dana, u datim uslovima, one dobiju glavobolju. To je odličan primer loše autosugestije. Umesto da sebi pomognu dobrom, one su sebi odredile bol lošom autosugestijom.

Ljudi obično sa nevericom primaju nepoznate i neobične ideje. Rizikujući da me smatraju čudakom, reći ću da smatram da je mnogo osoba bolesno psihički i fizički, zato što uobražavaju da su bolesne, bilo duševno, bilo telesno. Ako su neke osobe paralizovane, a da pri tom kod njih nema nikakvog oštećenja, to je stoga što one uobražavaju da su paralizovane i kod njih se dešavaju najčudnovatija izlečenja.

Ako su neki ljudi srećni ili nesrećni, to je zato što sebe doživljavaju kao srećne ili nesrećne, jer dve osobe u potpuno istim uslovima, mogu da budu, jedna savršeno srećna, a druga potpuno nesrećna.

Neuroza, mucanje, bezrazložni strahovi, bolesni nagon za krađom, neke vrste paraliza.itd., nisu ništa drugo do rezultati delovanja nesvesnog na psihičko i fizičko biće.
Ali, ako je nesvesno izvor mnogih naših nesreća, ono može dovesti i do izlečenja psihičkih i fizičkih poremećaja. Ono je sposobno ne samo da popravi učinjenu štetu već, s obzirom na svoj veliki uticaj na organizam, može doprineti i izlečenju stvarnih bolesti.

Nađite neko izolovano mesto u kući, sedite u fotelju, zatvorite oči kako biste izbegli bilo kakve spoljnje utiske, i tokom nekoliko trenutaka mislite samo na jedno : "to nestaje", ili "to dolazi". Ako ste zaista izvršili autosugestiju, tj. ako je vaše nesvesno usvojilo ideju koju ste mu ponudili, bićete iznenađeni videvši da se stvar o kojoj ste mislili zaista i događa. Treba znati da sve ono što je predmet sugestije postoji u nama, ali o tome ne znamo ništa, a možemo da saznamo samo preko posledica koje autosugestija stvara. Ali, ono što je najvažnije, prilikom primene autosugestije, volja mora biti isključena, jer ako ona nije saglasna sa uobraženjem, tj. ako mislimo "hoću da se ta i ta stvar desi", a pri tom uobraženje govori "ti to hoćeš, ali to se neće dogoditi", ne samo da nećemo postići ono što želimo, već zapravo postižemo potpuno suprotan rezultat.

Ovo zapažanje je od najvećeg značaja, ono objašnjava zašto su pokušaji lečenja psihičkih poremećaja usmereni na snaženje volje dali tako slabe rezultate. Treba se usmeravati na ovladavanje uobraženjem, a upravo je zahvaljujući toj nijansi moja metoda često uspevala tamo gde druge, isto tako dobre, nisu.

Na osnovu brojnih ogleda i dvadesetogodišnjeg proučavanja, mogao sam da izvučem zaključke koji se daju sažeti u obliku sledećih pravila:

1. Kada su volja i uobraženje u sukobu, uvek pobeđuje uobraženje, i to bez izuzetka;
2. U sukobu između volje i uobraženja, snaga uobraženja je proporcionalna kvadratu volje;
3. Kada su volja i uobraženje saglasni, oni se ne sabiraju već množe;
4. Uobraženjem se može upravljati;

(Izraze "proporcionalna sa kvadratom volje" i "množe se" ,ne treba shvatati doslovno, u matematičkom smislu, već kao način da slikovito izrazim svoje gledište).

Iz onoga što sam upravo rekao proizilazi da nikad niko ne bi trebalo da bude bolestan. To je tačno. Svaka bolest, skoro bez izuzetka, može se povući pred autosugestijom, bez obzira koliko smelo i neverovatno delovalo moje tvrđenje. Ja ne kažem uvek se povlači, već može se povući, što su dva različita pojma.

Da bi se ljudi naveli da primenjuju svesnu autosugestiju treba ih naučiti kako se to radi, na isti način kako ih učimo da pišu, čitaju, sviraju na nekom instrumentu itd.

Autosugestija je, kao što sam prethodno rekao, oruđe koje nosimo u sebi od rođenja i sa kojim se nesvesno igramo čitavog života, kao što se beba igra zvečkom. Ali to je opasno oruđe, može nas povrediti, čak i ubiti ako njim rukujemo neoprezno i nesvesno. Autosugestija nas međutim, može i spasti ako znamo da je svesno i na pravi način upotrebimo. Za nju možemo reći ono što je Ezop rekao za jezik : "To je najbolja, a u isto vreme i najgora stvar na svetu."

Pozabavićemo se sada postupkom pomoću koga svi mogu da osete blagotvorno delovanje autosugestije primenjene na svestan način. Kad kažem "svi", malo preterujem jer postoje dve vrste ljudi kod kojih je teško izazvati svesnu autosugestiju:

1. Mentalno zaostali koji nisu u stanju da shvate ono što im se sugeriše.
2. Ljudi koji ne žele da razumeju.




Kako deluje sugestija

Osnovno načelo ove metode može se sažeti u sledećih nekoliko reči: Samo jedna misao može u jednom trenutku postojati u našoj svesti. Dve misli se mogu nadovezivati jedna na drugu, ali ne mogu egzistirati istovremeno. Svaka misao, ako se naš duh jedino njom bavi, za nas postaje istinita i teži da se pretvori u stvarnost.

Dakle, ako uspete da učinite da jedan bolesnik misli da njegova tegoba nestaje, ona će nestati. Ako uspete da učinite da jedan kleptoman misli da više neće krasti, on će zaista prestati da krade,...itd.

Uloga sugestije, odnosno autosugestije, može se dobro razumeti ako se podsetimo činjenice da je nesvesno glavni pokretač svih funkcija našeg organizma. Ako neki organ radi loše, a mi uspemo da "ubedimo" nesvesno da taj organ treba da radi bolje, ono će mu "preneti nalog", organ će poslušati i njegova funkcija će odmah ili postepeno, postati normalna.

Ovim se na jasan i jednostavan način može objasniti kako sugestijom možemo zaustaviti krvarenja, pobediti zatvor, učiniti da nestanu fibromi, izlečiti paralize, tuberkulozne rane, rane od proširenih vena,...itd.

Uzeću kao primer, slučaj krvarenja posle vađenja zuba, slučaj koji sam mogao da posmatram u kabinetu g. Gotea, zubara iz Troa. Jedna mlada devojka, kojoj sam pomogao da se izleči od astme od koje je bolovala osam godina, rekla mi je jednog dana da hoće da izvadi zub. Kako sam znao da je veoma osetljiva, predložio sam joj da zub izvadi bezbolno. Naravno, rado je prihvatila i zakazali smo odlazak kod zubara. Određenog dana smo otišli kod njega i ja sam stao ispred devojke i rekao joj: "Vi ništa ne osećate,vi ništa ne osećate, vi ništa ne osećate, itd." i ne prestajući da radim svoju sugestiju, dao sam znak zubaru. Jedan trenutak posle toga zub je bio izvađen, a pacijentkinja nije ni trepnula. Kao što se često dešava pojavilo se krvarenje. Rekao sam zubaru da ću pokušati da sugestijom zaustavim krvarenje umesto da on upotrebi neko hemijsko sredstvo. Nisam unapred znao šta će se desiti. Dakle, zamolio sam pacijentkinju da me gleda i sugerisao sam joj da će se krvarenje samo zaustaviti za dva minuta, i onda smo čekali. Mlada devojka je još nekoliko puta ispljunula krv i zatim više ničega nije bilo. Rekao sam joj da otvori usta, pogledali smo i konstatovali da se oformila grudvica krvi u praznini od zuba.

Kako objasniti taj fenomen? Na najjednostavniji način. Pod uticajem sugestije, nesvesno je uticalo na sitne krvne sudove oko rane da se suze i spreče dotok krvi. Oni su se kontrahovali, kao što bi to uradili u kontaktu sa nekim medicinskim sredstvom za zaustavljanje krvarenja, na primer adrenalinom.

Isti način razmišljanja nam omogućava da shvatimo kako može da nestane jedan fibrom (izraslina, bradavica). Pošto je nesvesno prihvatilo sugestiju "fibrom treba da nestane", mozak naređuje arterijama koje ga hrane da se kontrahuju, i prestanu da ga snabdevaju krvlju. Fibrom lišen hrane umire, suši se, resorbuje se i nestaje.


Primena sugestije u lečenju neuroza

Neuroza, oboljenje toliko često u naše vreme, obično se povlači ako se sugestija primenjuje redovno i na način koji sam predhodno izložio. Imao sam sreću da učestvujem u izlečenju velikog broja neurotičnih bolesnika kod kojih su sve ostale terapijske metode bile bez uspeha. Jedan od mojih pacijenata je prethodno proveo čak mesec dana u specijalnoj ustanovi u Luksemburgu, ali bez ikakvih rezultata. Za šest nedelja tretiranja mojom metodom, bio je potpuno izlečen i danas je to najsrećniji čovek na svetu, a verovao je da je najnesrećniji. On se nikada više neće vratiti u svoju bolest jer sam ga naučio da upotrebljava svesnu autosugestiju i on to savršeno radi.

Ali, ako je sugestija korisna u lečenju nervnih i telesnih poremećaja, kakvu tek ogromnu uslugu ona može pružiti društvu pretvarajući u poštene ljude nesrećnu decu iz popravnih domova koja odatle izlaze da bi se priključila vojsci kriminala?

Da li je to moguće?

Mislim da jeste i odmah ću navesti dokaze. Pomenuću dva veoma karakteristična slučaja,no prethodno je potrebno napraviti jedno poređenje, kako bismo bolje razumeli način na koji deluje sugestija u lečenju psihičkih poremećaja: Pretpostavimo da je naš mozak daska u koju su ukucani klinovi koji predstavljaju naše misli, navike, instinkte, kojima je određeno naše delovanje. Ako utvrdimo da kod jedne osobe postoje loša misao, loša navika, loš instinkt, u svakom slučaju jedan loš klin, uzećemo drugi koji predstavlja dobru misao, dobru naviku, dobar instinkt i počećemo da ga ukucavamo na mesto gde je ukucan stari klin. Drugim rečima, uradićemo sugestiju. Novi klin će se svakim udarcem, tj. svakom novom sugestijom, zabijati za jedan milimetar, dok će stari za toliko izlaziti, itd., tako da će posle izvesnog broja udaraca, stari klin biti potpuno izbačen i zamenjen novim. Kada se ova zamena izvrši osoba će slediti novu sugestiju.

Vraćam se mojim primerima. Jedanaestogodišnji dečak iz Troa imao je bolestan nagon za krađom, naravno uz to je i lagao. Na zahtev njegove majke, uradio sam mu sugestiju. Malo po malo, stvari su se poboljšavale, i na kraju, nekoliko meseci kasnije, dete je bilo potpuno izlečeno.

Brat tog dečaka, osamnaestogodišnjak, osećao je veliku mržnju prema trećem bratu. Svaki put kada bi malo popio gubio je razum i imao želju da izvuče nož i probode ga. Osećao je da će se to dogoditi jednog dana i u isto vreme je znao da će posle izvršenog zločina, početi da jeca nad telom žrtve. Njemu sam takođe primenio sugestiju. Ishod je bio zaista neverovatan. Izlečio se već posle jedne seanse. Mržnja prema bratu je iščezla i od tada su postali dobri prijatelji. Čak su se i trudili da jedan drugom čine prijatnosti. Ovaj slučaj sam dugo pratio, izlečenje je bilo trajno.

Ovakvi i slični rezultati sugestije logično vode zaključku da bi bilo korisno, a rekao bih čak i neophodno, da se ta metoda usvoji i uvede u popravne domove. Apsolutno sam siguran da bismo svakodnevnom primenom sugestije na štićenike popravnih domova više od polovine te dece vratili na pravi put. Umesto moralno posrnulih, dobili bismo zdrave i preporođene mlade ljude. Zar to ne bi bila ogromna usluga društvu?

Naravno, može se postaviti pitanje zloupotrebe korišćenja sugestije. Ova primedba ne umanjuje vrednost mog predloga, jer on podrazumeva da se rad sa sugestijom u popravnim domovima poveri odgovornim ljudima i stručnjacima. Uz to, autorima takvih primedbi mogao bih da odgovorim, postavljajući sledeće pitanje:da li postoji bilo šta korisno na ovom svetu, a da u sebi ne sadrži opasnost? Da li je to para, struja, automobili, letilice? Da li su to otrovi koje mi lekari i apotekari koristimo i koji, ukoliko pogrešimo dozu, mogu da unesreće bolesnika?




NEKOLIKO SLUČAJEVA IZLEČENJA

Pretpostavljam da bi izlaganje bilo nepotpuno bez opisa konkretnih slučajeva izlečenja. Sa druge strane, verovatno da bi nabrajati svih slučajeva u kojima sam direktno učestvovao bilo isuviše opširno i možda malo zamorno. Izdvojiću zato samo nekoliko najinteresantnijih.

G-đica M... D..., iz Troa, bolovala je osam godina od astme koja ju je primoravala da noći provodi u sedećem položaju, bezuspešno pokušavajući da ispuni pluća vazduhom. Na prvom pregledu sam ustanovio da je izuzetno osetljiva. Odmah je zaspala i primenio sam joj sugestiju. Već od prvog dana se pojavljuje ogromno poboljšanje. G-đica D. provodi normalnu noć, koju je prekinuo samo jedan napad astme u trajanju od četvrt sata. Nakon kratkog vremena astma se potpuno povukla i napadi se više nisu javljali.

G. M..., radnik u trikotaži, iz Sent-Savina blizu Troa, bio je paralizovan dve godine zbog posledica povrede spoja kičmenog stuba i kuka. Paraliza je zahvatala samo donje ekstremitete, cirkulacija krvi u njima je bila skoro zanemarljiva, tako da su bili otečeni i crvenoljubičaste boje. Razne vrste lečenja, čak i pokušaji specijalista, nisu dala nikakve rezultate. Dobro je shvatio moja uvodna objašnjenja, a zatim sam mu primenio sugestiju i preporučio da u toku narednih osam dana primenjuje autosugestiju. Na kraju tog perioda, desio se skoro neznatan, ali ne i beznačajan pokret leve noge. Usledile su nove sugestije. Osam dana kasnije, došlo je do vidnog poboljšanja. Iz nedelje u nedelju, pokretljivost se popravljala, a paralelno sa njom povlačio se i otok. Posle jedanaest dana, 1. novembra 1906, bolesnik je počeo da sam silazi niz stepenice i prelazi oko 800 m pešice. U julu 1907. on se vraća u radionicu gde nastavlja da radi. Od tog trenutka više nije bilo ni traga paralize.

G. A...G..., iz Troa, je duže vreme patio od upale creva koju različite vrste lečenja nisu uspela da savladaju. Bio je veoma depresivan, neraspoložen, potišten, nedruštven. Proganjale su ga misli o samoubistvu. Pošto sam ga upoznao sa mojom metodom primenio sam sugestiju koja je odmah dala značajan rezultat. Tri meseca smo svakodnevno radili sugestije, a zatim su one sve više i više razređivane. Na kraju tog perioda, došlo je do izlečenja, upala je potpuno nestala, a raspoloženje je bilo odlično. Kako to stanje traje već dvanaest godina, bez i jednog recidiva, možemo ga smatrati potpunim.

Primer g. G... je zanimljiv zato što pokazuje kakvi se rezultati mogu ostvariti primenom sugestije odnosno autosugestije. Jer, istovremeno sa sugestijom koja je bila usmerena na fizičko oboljenje, radio sam mu takođe i sugestiju za poboljšanje psihičkog stanja i obe su bile uspešne!

G. G...je svakoga dana sticao sve veće samopouz-danje. Kako je bio izuzetno dobar radnik imao je želju da više zarađuje te je tražio posao krojača koji bi mogao da radi kod kuće, a za račun nekog gazde. Posle izvesnog vremena, jedan proizvođač mu je poverio posao i g.G.. je zahvaljujući svojim sposobnostima uspeo da proizvede mnogo više nego obični radnici. Zatim je došao sledeći posao, podjednako uspešno obavljen...itd. Danas g. G... upravlja radom šest radionica i zarađuje zaista dobro.

Kod g-đe D..., iz Troa, stare oko 30 godina, bio je utvrđen početak tuberkuloze. Svakog dana je sve više mršavila, bez obzira na pojačanu ishranu. Patila je od kašlja, gušenja, šlajma. Izgledala je prilično bolesno. Već posle prve sugestije, dolazi do poboljšanja. Od narednog dana, neprijatni simptomi počinju da se povlače. Poboljšanje postaje svakoga dana uočljivije, težina bolesnice se brzo povećava i pored toga što više nema pojačanu ishranu. Posle nekoliko meseci izlečenje je bilo potpuno. Pisala mi je 1.januara 1911, tj. osam meseci posle mog odlaska iz Troa, kako bi mi se zahvalila. Obavestila me je da je u drugom stanju i da se oseća izuzetno dobro.

Odabrao sam ove slučajeve iz prošlosti sa name-rom da pokažem da je izlečenje trajno. Sada ću navesti još nekoliko slučajeva novijeg datuma.

G. X..., službenik u pošti u Lunevilu, je u januaru 1910. izgubio dete. Strašan psihički stres je kao posledicu izazvao trajno drhtanje. Kod mene ga je doveo njegov ujak u junu mesecu. Posle objašnjenja o metodi koju koristim, primenio sam mu sugestiju. Četiri dana kasnije bolesnik je ponovo došao kod mene i rekao da je drhtanje prestalo. Uradili smo novu sugestiju i pozvao sam ga da dođe za osam dana. Prošlo je osam dana, petnaest dana, tri nedelje, mesec dana bez ikakvih vesti od njega. Nešto kasnije, njegov ujak je došao da me poseti i tada mi je rekao da je primio pismo od nećaka u kome ga on obaveštava da je sasvim dobro. Ponovo je preuzeo svoj posao telegrafiste koji je morao da napusti. Pisao je da je prethodnog dana poslao depešu od stosedamdeset reči bez i najmanje poteškoće. Od tada ni jednom nije imao napade drhtanja.

G. V... iz Nansija je više godina patio od neuroze. Imao je izražene strahove, funkcije stomaka i creva nisu bile dobre, loše je spavao, bio je neraspoložen i opsedale su ga turobne misli o samoubistvu. U hodu se zanosio kao pijan čovek i neprekidno je razmišljao o svojoj nesreći. Svi pokušaji lečenja su u njegovom slučaju bili neuspešni. Stanje je bivalo sve gore. Boravak od mesec dana u jednoj specijalizovanoj ustanovi nije dao nikakav rezultat. G. V... me je potražio početkom oktobra 1910. Objasnio sam mu mehanizam autosugestije i postojanje svesnog i nesvesnog bića u nama. Uradio sam mu sutesgiju. G. U..je bio malo uznemiren objašnjenjima koja sam mu dao. Ubrzo zatim shvatio je. Svakodnevno sam mu primenjivao sugestije, a on je paralelno radio autosugestije. Poboljšanje je u početku bilo sporo, a zatim je postajalo sve brže i brže i posle nešto više od mesec dana došlo je do potpunog izlečenja. Bivši bolesnik koji je ranije za sebe mislio da je najnesrećniji čovek na svetu, sebe sada smatra najsrećnijim. Ne samo da se simptomi njegovih problema nisu više ponovo javljali, već je to postalo nemoguće budući da je sada g. V... ubeđen da više nikada neće zapasti u stanje u kome se nekada nalazio.

G. E. iz Troe iznenada oboleo od kostobolje. Članak njegove desne noge je bio bolno natečen i nije mogao da hoda. Već posle prve sugestije on je bez pomoći štapa mogao da stigne do kola koja su ga dovezla Bolovi su prestali. Narednog dana, suprotno dogovoru nije došao. Došla je, međutim, njegova žena i rekla da je tog jutra n,en muž ustao iz kreveta obukao cipele, seo na bicikl i otišao da obiđe svoja gradlišta. Izlišno je opisivati koliko sam bio iznenađen. Nisam dalje pratio ovog bolesnika koji nije smatrao za potrebno da ponovo dođe. Od drugih sam naknadno saznao da se bolest dugo nije ispoljila i da je g.E...potpuno zdrav.

G-đa T iz Nansija je patila od neuroze, lošeg varenja, upale creva i bolova u raznim delovima tela. Lečila se nekoliko godina bez uspeha. Primenio sam mu sugestiju, a ona je posle toga dalje svakodnevno radila autosugestiju. Već od prvog dana je nastupilo osetno poboljšanje. Njeno stanje se bez prekida popravljalo. Prošlo je već dosta vremena od kako je i fizički i psihički, potpuno izlečena. Više ne drži nikakvu dijetu. Kaže da joj izgleda da još uvek ima malu upalu stomaka, ali nije sasvim sigurna u to.

G-đa X iz Malzevila je bolovala od ekcema koji je zahvatio čitavo telo, a posebno je bio izražen na levoj nozi. Obe noge su joj bile natečene, naročito oko članaka. Hodanje je bilo otežano i bolno Primenio sam joj sugestiju. Iste večeri g-đa X... je mogla da pređe nekoliko stotina metara bez zamora. Narednog dana se povukao otok sa stopala i članaka i ona više nije dolazila. Ekcem je ubrzo nestao.

Gđa P iz Lanvila je patila od bolova u bubrezimi koljenima. Bolest je trajala deset godina i svakodnevno se pogoršavala. Primenio sam joj sugestiju, a ona je posle toga primenjivala autosugestiju. Do poboljšanja je odmah došlo i stanje se brzo popravljalo. Izlečenje je nastupilo veoma brzo i trajno.