Zoran Pavlović - MOĆ UMA

Model Uma

Ono što pokreće sve naše organe, ono što upravlja svim našim sistemima, 
ono što definiše kako se osećamo, razmišljamo i kako kao celina
 funkcionišemo, to nije naš mozak, to je nešto drugo. To nešto drugo, što 
upravlja nama kao celinom, to je naš “operativni sistem’’ koji se naziva “UM’’. 
Međutim, um nije organ! Um je nešto što ne može da se opipa, ne može da 
se vidi, ne može da se omiriše, ali nešto što definitivno postoji. Zbog tih 
svojih metafizičkih osobina, um je nešto što odavnina zbunjuje ljude, kako 
laike tako i "stručnjake".

Ova Davinčijeva skica, kao da predstavlja nivoe uma, 
a iz nje se vidi da je svest samo spoljni nivo uma.

Upravo zato, da bi ste potpuno razumeli šta je to što upravlja našim životom, 
zdravljem i uspehom, kao i zašto nam se dešava sve to što nam se dešava, 
veoma je važno da proučimo kako radi naš Um. Znate  i sami da mi u stvari 
nikad ne razmišljamo o tome kako naš život funkcioniše. Uobičajeno kazivanje 
sa kojim počinje i završava razmišljanje većine ljudi  na tu temu glasi: 
"mislim - znači postojim", i to je tako. Ali to nije samo tako, istina je mnogo 
kompleksnija.

Istina je da je naš "um" ključni faktor koji usmerava i definiše našu sudbinu. 
Svako od nas je takav kakav jeste danas, kao direktan rezultat dosadašnjeg
 rada našeg uma. Upravo zato će vam ovaj model uma pomoći da razumete
 sebe i svoj život, kao i zašto je takav - kakav je danas. Prateći ovaj model
 uma, pojasnićemo dva nivoa uma koji iako deluju odvojeni istovremeno  su 
jedinstvena i neraskidiva celina u svakome od nas. Svaki nivo našeg uma 
savršeno radi svoj deo posla, ali njihova međusobna komunikacija  je ono što 
zbunjuje ljude. Zato krenimo po redu.

Jedna od najvažnijih istina koju svaki čovek treba da shvati je da se njegov 
život u njegovom telu istovremeno odvija na više nivoa. Mi  istovremeno živimo 
svoje živote na “spoljnom - fizičkom - svesnom” i na “unutrašnjem - telesnom - 
emotivnom” nivou uma. Ti nivoi našeg  uma su u neraskidivoj vezi i ponašaju se 
potpuno u skladu sa zakonima  prirode. Ono što većini ljudi nikada nije objašnjeno
 glasi:

“Vaša spoljna-fizička realnost, uvek je rezultat rada Vašeg

 untrašnjeg-emotivnog nivoa’’.

Evo primera, pretpostavimo da ste nakon dugog smišljanja upravo otkucali pismo na vašem računaru. Pritisnuli ste taster štampe i odštampali to pismo. Gledate u papir i zaključite da vam se ne sviđa kako jedan pasus zvuči. Uzimate gumicu i brišete taj pasus, iskreno želeći da ga nema, onda zadovoljni svojim trudom ponovo pritisnete taster štampe. Štampač zuji, vi nestrpljivi puni pozitivnog očekivanja, papir izlazi iz štampača i.... Taj nesretni pasus se opet pojavljuje kao sastavni deo pisma.

Pitate se, kako je to moguće? Upravo ste ga obrisali i iskreno poželeli da ga nema! Uzimate veću gumicu, duže brišete, ponavljajući pri tome pozitivne afirmacije: “Nema ga, Nestaje, Nema ga....’’ Pritisnete opet štampu, kad ono evo ga opet. Posle svakog novog pokušaja, isti pasus je i dalje tu. Odete do najbliže knjižare, kupite najnoviji bestseler za samopomoć: "Tajna Efektivnog Brisanja" temeljno ga proučite i zaključite da sada imate svo neophodno znanje koje vam je potrebno. Sad ste spremni, puni optimizma misleći pozitivne misli pritiskate taster štampe i - pasus je opet tu! Pitate se: “Kako je to moguće? Zašto se ovo meni dešava? Da li sam ja u Zoni sumraka?’’

Ovo se dešava većini ljudi na planeti Zemlji! Dešava im se da “fizički rezultat’’ njihovog unutrašnjeg rada nikada ne može biti promenjen na spoljnom-fizičkom nivou. Taj i takav rezultat ne može biti promenjen, bez obzira na njihove iskrene želje, lepe misli i razne "stručne" pokušaje brisanja rezultata. Fizički rezultat ostaje uvek isti, zato što je u skladu sa njihovom prvobitnom unutrašnjom definicijom. Drugim rečima, "fizički rezultat" se može promeniti samo na nivou stvaranja, odnosno na njihovom unutrašnjem nivou. Zato je toliko važno da naučite principe rada našeg uma.

Kad jednom naučite i usvojite principe rada našeg uma, biće vam lako da koristeći ovaj model razumete sopstveni život i praktično ga primenjujući, korigujete sve ono što vam se dešava u skladu sa svojim željama. Proučavajući ovaj model uma, nedvosmisleno ćemo potvrditi da je um u potpunoj kontroli svega što nam se dešava u životu. Zato krenimo redom da vidimo koji su to nivoi našeg uma i šta svaki od tih nivoa radi za nas.  Počećemo od spoljnog nivoa i ići na unutra.

SPOLJNI NIVO UMA - SVEST

Ovo je deo uma koji upravlja našim čulima: vid, sluh, ukus, miris i dodir. Sva naša čula su okrenuta i usmerena ka spoljnom svetu. Samim tim glavni zadatak svesti je skupljanje informacija iz spoljnog sveta. Prikupljajući razne informacije putem naših čula, svest ima važan zadatak učenja znanja i veština koje su vam neophodne da bi opstali u tom svetu.

S obzirom da svest nije jedini nivo uma, sve informacije koje stižu spolja automatski se porede sa onim unutrašnjim, već postojećim znanjem o njima. To poređenje funkcioniše kao filter realnosti našeg uma, tako da svaka informacija o kojoj već imamo postojeće znanje i iskustvo, biva tretirana u skladu sa tim postojećim znanjem i iskustvom.

Ovaj proces poređenja novih informacija sa našim postojećim znanjem, automatski pokreće kritičku osobinu svesti. Kritička osobina svesti predstavlja "praktičnu demonstraciju" našeg postojećeg znanja na delu. U praksi to izgleda ovako: Sve informacije koje su u harmoniji sa našim već postojećim znanjem bivaju prihvaćene, a sve one koje nisu, automatski se odbacuju, odnosno ne izazivaju nikakav efekat u nama.

Pri tome, ovo poređenje informacija između "svesti - naša čula" i "podsvesti - naše postojeće znanje" nikada se ne vrši na osnovu podele tipa "dobro-loše" ili "pozitivno-negativno", nego isključivo i uvek na osnovu "familijarnosti", odnosno snage "nama poznatog".

Drugim rečima, kada se direktno suoče bilo kakve nove informacije i naše postojeće znanje, naše postojeće znanje uvek ima prioritet, bez obzira na to koliko nam se te nove informacije sviđaju i mi želimo da one deluju. Znači, naše unutrašnje znanje uvek određuje "sudbinu" informacija koje stižu spolja iz fizičke realnosti. Ako vam ovaj segment i dalje nije jasan, setite se šta se desilo sa svim onim pozitivnim afirmacijama koje ste govorili sebi?

Svaku informaciju koju možemo proveriti, proceniti i evaluirati nekim od naših čula nama deluje realno, logično i racionalno. Međutim, ni jedno od naših čula ne može da deluje unutra u našem telu. Upravo zato stalno se dešava da sve informacije koje stignu do naše svesti, a nisu došle putem naših čula, zbunjuju našu svest.

Za tumačenje informacija koje stignu do naše svesti a nisu stigle spolja, ostaje samo jedna mogućnost tumačenja. Da se tumače kao naše unutrašnje informacije, odnosno kao informacije koje šalje naše telo da bi nas obavestilo o nečemu. Te unutrašnje informacije su nešto što mi fizički osećamo u sebi, drugim rečima to su naše telesne senzacije i one se nazivaju "osećanja“. O tome malo više kad dođemo do objašnjenja naše "podsvesti".

Ovaj spoljni nivo našeg uma ima nekoliko bitnih osobina, koje konstantno utiču na naš doživljaj realnosti:

* Analitičnost je prva osobina naše svesti. Ona se ogleda u našoj sposobnosti da analitički posmatramo svaku situaciju u kojoj se nađemo, rastavimo je na delove i potražimo u našoj internoj bazi podataka (naša prošla iskustva) adekvatno rešenje. To pretraživanje interne baze podataka (našeg postojećeg znanja) odvija se velikom brzinom, zato što u nama već postoje iskustva i reakcije skoro za svaku situaciju u kojoj se nađemo. Te postojeće, nama već poznate i korišćene reakcije ponovo se primenjuju, potpuno automatski. Analitička osobina našeg svesnog nivoa uma ogleda se u sposobnosti analize, odnosno postavljanja pitanja i traženja odgovora u  okviru naše interne baze podataka, to jest našeg postojećeg znanja.

* Racionalnost je sledeća osobina svesti. Ova osobina svesti služi nam da uvek nađemo "nekakva" svoja objašnjenja za sve naše postupke, reakcije, razmišljanja i ponašanja bez obzira da li su oni dobri ili ne (pušenje, gojaznost, alkoholizam) za nas. Ova osobina svesti javlja se kao direktna posledica našeg postojećeg znanja, te u skladu sa tim mi sebi dajemo svoja "racionalna" objašnjenja za sve što nam se dešava u životu. Svaki put kada nemamo neko svoje "racionalno" objašnjenje zašto nam se nešto dešava, tako kako se dešava, mi postajemo nervozni i nesigurni.

Najveći problem sa tim našim "racionalnim objašnjenjima" nekog lošeg ponašanja ogleda se u tome što to nikad nije pravo objašnjenje. Na primer, pušači kažu: Pušim zato što me to smiruje, daje mi vreme da smireno reagujem i sl. Debeli ljudi kažu: Ja sam debeo zato što jedem kad mi je dosadno, kad sam nervozan, kad sam tužan, kad sam pospan, kad sam....

Naravno, sigurno ste već primetili, da svi ti navedeni razlozi nikad nisu opšti realni razlozi, nego isključivo lični. Lični su zato što su posledica našeg ličnog znanja. Pušači pre nego što su stvorili naviku slušali su druge pušače kako pričaju: Pušim zato što me to smiruje, pušim zato što.... Debeljuce su čule druge debeljuce kako kažu: Jedem zato što sam nervozan, jedem zato što mi je dosadno, jedem zato što.... Oni su te priče, kad su ih čuli prihvatili kao svoju istinu, jer je to bilo prvo iskustvo sa tom informacijom. To je pokazatelj da naša "racionalna objašnjenja" nekog lošeg ponašanja, nikad nisu opšta, nego isključivo i uvek samo naša "lična objašnjenja" koja su posledica "našeg ličnog znanja".

* Kritički stav je sledeća osobina Svesti. Ovo je osobina svesti da kritikuje i osporava sve ono što nije u skladu sa našim postojećim znanjem. Kritička osobina svesti je posledica poređenja informacija, sugestija ili ideja koje primamo ili dajemo sami sebi sa našim postojećim znanjem i stavovima na tu temu. Na osnovu tog poređenja mi smo ili kritički nastrojeni prema novim informacijama ili nismo. To znači da svaka informacija koja je u skladu sa našim postojećim znanjem i stavovima biva odmah prihvaćena, a ona koja nije u skladu, odmah se kritikuje i osporava.

* Snaga Volje odnosno želja za razvojem i napretkom. Ovo je izuzetno važna osobina naše svesti. Želja za razvojem i stalnim napretkom je gorivo koje nas uvek pokreće na akciju. Zahvaljujući toj želji, mi smo prohodali, progovorili i naučili na hiljade novih veština u prvih desetak godina svog života.

Međutim, kako smo odrastali i polako se punili znanjem o svemu što nas okružuje, tako se ta naša, nekada neverovatna želja za razvojem i napretkom polako smanjivala. No, bez obzira na njenu današnju snagu, ta želja i dalje ima sve one superiorne karakteristike sa početka našeg života, upravo zbog toga bilo je potrebno dati joj adekvatno ime. To ime glasi: “Snaga Volje”.

Tako dolazimo do vremena sadašnjeg, gde naša želja da se promenimo i naučimo nešto novo zavisi od “snage naše volje”. Pri tome, ta čuvena “snaga naše volje” traje vrlo kratko, odnosno onoliko dugo koliko traje adrenalin koji se izlučio sa tom idejom o promeni. Ali, to već znate, međutim da li znate zašto “snaga naše volje” traje kratko?

Snaga volje traje kratko zato što svaki put kada poželimo nešto da promenimo u svom životu, ta naša želja se suočava sa našim postojećim znanjem i stavovima na tu temu, odnosno sa kritičkom osobinom naše svesti.

Na primer, možete reći: ’’Baciću cigarete i baš ništa me neće naterati da ih ponovo zapalim!’’ ili možete reći: “Od danas jedem samo kad sam stvarno gladan”, ali…

Pa svi znamo koliko to obično traje, pre nego što vas neko “iznervira’’ i vi zapalite jednu ili uđete u frižider i zaključate vrata za sobom. Svi ovi pokušaji, traju upravo onoliko koliko traje količina adrenalina stvorena tom lepom idejom ili željom. Kad adrenalin izvetri, uključuje se vaša kritička osobina i vi počinjete da osporavate tu ideju. Rezultat rada vaše kritičnosti je takođe poznat, stara navika se vraća, ovog puta još jača. Istina, zar ne? Dakle ta naša snaga volje, baš i nije neka snaga.

Da rezimiramo, Svesni Um ili Svest je spoljni nivo uma koji se bavi našim spoljnim, društvenim životom. Svest prima informacije iz spoljnog sveta putem naših pet čula: vid, sluh, ukus, miris i dodir.

Naša svest funkcioniše na racionalan i analitički način, zato što se stalno bavi informacijama koje se mogu analizirati i proveriti nekim od naših čula. Ta mogućnost provere informacija sa našim postojećim znanjem, stvara kritički stav svesti.

Naša kritička osobina svesti se aktivira zbog našeg postojećeg znanja koje smo sticali od početka svog života. Svest radi po principu: Ono što primećujem mojim čulima to postoji i to mogu da razumem! Sve druge informacije koje stižu do svesti, a ne dolaze putem čula, potpuno zbunjuju svest.

Upravljajući našim čulima svest nam omogućava da funkcionišemo u spoljnom svetu. Taj spoljni, svesni nivo uma, okružuje unutrašnji nivo uma koji se ne bavi spoljnim svetom, nego nama lično.

PODSVESNI NIVO UMA – PODSVEST

Ovo je nivo uma sa kojeg mi upravljamo svojim telom i svojim životom. Podsvest se nikad ne bavi spoljnim svetom, nego isključivo nama i našim telom. Ona pokreće i barata informacijama koje stižu iznutra, odnosno iz našeg tela i dešavanja u njemu je jedino što je zanima. Te unutrašnje informacije manifestuju se u obliku telesnih senzacija koje osećamo i zato ih nazivamo osećanjima. Drugim rečima unutrašnji nivo našeg uma, naša podsvest, bavi se isključivo našim ličnim, unutrašnjim dešavanjima.

Podsvest živi van realnog vremena, to znači da za nju ne postoji prošlost i budućnost, samo sadašnjost. Šta god da nam se dogodilo u prošlosti, to je ostalo zauvek urezano u našoj podsvesti i dalje postoji u njoj kroz naša osećanja kao da se to dešava upravo sad, ovog trenutka.

Da bi ste bolje razumeli kako ovaj nivo uma funkcioniše, najjednostavnije je da ga uporedimo sa kompjuterom. Zato što kompjuter funkcioniše po istim principima kao naš um. Vi znate da kad kupite novi kompjuter i pokušate nešto da radite sa njim, desi se - ništa. Razlog za to je, što u novom kompjuteru nema svih onih programa koji vama trebaju. To znači, kompjuter da bi radio mora imati instalirane određene programe. Kad ih instalirate, vaš kompjuter radi koristeći te instalirane programe.

Upravo je to način i princip po kome radi naš um. Ljudski um je u stvari najsavršeniji biološki kompjuter. Kad smo se rodili, naši kompjuteri su bili skoro potpuno prazni, bilo je par osnovnih programčića koji pokreću telesne funkcije i to je sve. Svakog dana od tada mi dodajemo neke nove programe i pojačavamo postojeće.

Osnovni zadatak i glavni prioritet podsvesti je naš opstanak. Podsvest obavlja svoj zadatak tako što prilagođava sve naše reakcije u skladu sa našim postojećim osećanjima, kako prijatnim tako i neprijatnim.

Osnovno pravilo naše podsveti je sledeće: Ona nas uvek održava onakvom osobom kakvom sebe doživljavamo. To kako sebe doživljavamo predstavlja demonstraciju naših osećanja “o sebi u sebi”.

Podsvest predstavlja mnogo veći deo uma od onog spoljnog - svesnog. Ona može obraditi milione čulnih informacija svake sekunde i zbog toga sadrži svu našu mudrost, sećanja, iskustva i reakcije. Ovaj nivo uma predstavlja u punom smislu izvor naše kreativnosti koji pri tome skladišti i pokreće sve naše “programe’’ automatskog reagovanja i ponašanja koje koristimo u svakodnevnom životu.

Drugim rečima, ovaj nivo uma ima funkciju “autopilota” koji nam omogućava da radimo više stvari istovremeno bez potrebe da se svesno koncentrišmo na svaku od njih ponaosob. Vožnje automobila je tipičan primer toga, zato što vožnja auta podrazumeva mnoštvo malih operacija – upravljanje svim ručicama i pedalama, ubrzavanje, kočenje, skretanje, itd. Sve te operacije nakon dovoljnog broja ponavljanja postaju potpuno automatske. Tako da kad rešite da odete negde, vi sednete u auto i vozite.  Dok vozite vi više ne razmišljate o papučicama i ručicama, nego o nekoj stotoj stvari, a auto kao da ide sam, zato što ima autopilota - Vas.

Ova pojava se dešava zato što sve veštine koje smo jednom naučili i usvojili kao svoju automatsku reakciju prestaju da budu predmet interesovanja naše svesti.

U našoj podsvesti stoje sačuvane naše “automatske reakcije” na skoro sve buduće životne situacije. Ove naše “automatske reakcije” su posledica sličnih situacija koje su nam se već desile u zivotu. Sačuvane su da služe kao model ponašanja za osnovni zadatak naše podsvesti, a to je kao što smo već rekli naš opstanak, odnosno preživljavanje.

Ovde su smeštene sva naša uverenja, kako dobra tako i loša. Upravo zato je tako teško snagom volje promeniti pogrešna uverenja i destruktivna ponašanja koja su njihova direktna posledica.

Nažalost kod većine ljudi nakon godina negativnog programiranja jedna od osnovnih karakteristika njihove podsvesti je “negativnost” koja je nastala usled silnih sugestija koje su slušali i ponavljali sami sebi godinama: Ti si nesiguran, Baš si debeo, Odustani, Ne vredi ni pokušavati, Baš si nesposoban, itd.

Njihova podsvest je usvojila te i takve sugestije i pretvorila ih u njihova uverenja, odnosno u “njihovu istinu” o njima. To se dešava zato što u trenutku i vremenu kad su prvi put slušali te i takve sugestije, nisu imali dovoljno znanja i životnog iskustva da ih odbace kao netačne i katastrofalno loše po njih.

I onda jednog dana kada odluče da je vreme za pozitivne promene i krenu s puno entuzijazma da bombarduju sebe “lepim i pozitivnim sugestijama” o sreći, zdravlju i uspehu ispostavi se da nema promene. Kako to, zašto to? Pitaju se, jer oni iskreno žele da promene sebe.

Ovo nas dovodi do spoznaje da su sve informacije, odnosno sugestije u jednom trenutku našeg života bile potpuno nove za nas. Da bi postale naša današnja uverenja u našoj podsvesti su kodirane našim osećanjima. Samim tim, što su jača osećanja u vezi neke informacije, to će naša uverenja u vezi te informacije biti dublje urezana u našu podsvest.

U ekstremnim situacijama, ovo vodi ka “trenutnom znanju”. Ovakvo iskustvo se obično stiče u šok situacijama tipa : “Čovek koga je ujela zmija” ili “Dete koje je dotaklo vrelu ringlu”. Ovakva šokantna iskustva, praćena su jakim osećanjima, koja trenutno bivaju urezano duboko u sve nivoe uma. 

Drugi način da se nove ideje utisnu duboko u podsvest je putem ponavljanja. To je upravo način kojim se uči, a isto tako je to način kojim se stvaraju navike. Stalnim ponavljanjem određene informacije ili sugestije, naša reakcija na nju postaje uobičajena i automatska. Bez obzira da li mi tu našu reakciju, koja je posledica prvog utiska, posle izvesnog vremena smatramo dobrom ili lošom.

Pitajte svakog pušača kakav ukus su imale njegove prve cigarete, a on i dalje puši? Svesno gledano, kazaće vam da su prve cigarete bile odvratne i da je tad znao, ono što sad zna, nikad ih ne bi zapalio. Ali, to nije snaga prvog utiska. To je njegovo sadašnje svesno, logičko, racionalno razmišljanje.

Snaga prvog utiska su "njegova osećanja u vezi njega" u trenutku kad je palio svoje prve cigarete. Palio ih je sa sebi dragim ljudima i zato se osećao: Važan, Bitan, Jak, Odrastao, Buntovnik, itd. Ta fenomenalna osećanja su “snaga prvog utiska” o pušenju, a ne njegovovo sadašnje razmišljanje. Taj prvi utisak, odnosno njegova dobra osećanja vezana za prvi utisak su ono što ga još uvek tera da puši.

Zaključak se sam nameće, što su jača osećanja koja prate nove ideje, to je potrebno manje ponavljanja da bi ta ideja bila prihvaćena u podsvesti. Jednom prihvaćena i usvojena ideja postaje program ponašanja. Međutim, kao što ćemo videti, ponekad je potrebno da unapredimo naše stare, zastarele programe ukoliko želimo da promenimo i unapredimo naše živote. Ali, tu se javlja problem.

Kao što smo videli na primeru štampača, ne možemo promeniti naše rezultate ili programe ponašanja niti logičnim argumentima niti snagom volje. Jedini način da ih promenimo je da se pozabavimo našim osećanjima i uverenjima o situacijama vezanim za trenutke nastajanja tih programa.

Na primer, ako na osnovu naših iskustava doživljavamo sebe kao debeljuce, mi se onda tako i ponašamo. Ako pak doživljavamo sebe kao: vitke ili pušače, nesretne ili uspešne, onda se baš tako i ponašamo, što će reći da to mi definitivno i jesmo – u sopstvenim očima.

Evo u čemu je poenta. U potpuno istom, sadašnjem vremenu i okruženju, svako od nas ima svoj doživljaj sebe i sveta u kome živi. Interesantno je da bez obzira na ta naša lična, vrlo često, potpuno suprotna tumačenja istog sveta, svet se ne menja, on ostaje takav kakav je. Jedina razlika je u našem ličnom doživljaju tog sveta.

Lični doživljaj sveta se razlikuje zbog razlike u našim dominantnim osećanjima. To znači da vaša dominantna osećanja stvaraju “vaš doživljaj sveta”. Jednom stvoren, taj doživljaj sveta ostaje takav kakav je kao “vaša istina” o svetu, sve dok ga ne promenite na onom nivou uma na kome je nastao, a to je na podsvesnom nivou.

Sve što zaradimo u životu rezultat je našeg znanja i uloženog rada. S druge strane bez obzira na veličinu naše zarade, “naš doživljaj sveta” rezultat je naših osećanja. U skladu sa tim zadovoljstvo je rezultat, zdravlje je rezultat, ali isto tako i bolest je ništa drugo nego rezultat.

Kakve god rezultate da postižete, bez obzira da li su oni po vašem sadašnjem svesnom tumačenju pozitivni ili negativni, uvek imajte na umu da su oni jednostavno refleksija onoga kako se Vi osećate iznutra. Zato ako želite da napravite prave promene u svome životu, prvo što treba da uradite je da se fokusirate na sebe to jest na svoja osećanja.

* Trajna Memorija. Naš um je kao video kamera koja snima non-stop, 24/7 svih 365 dana, čak i dok spavamo. Naša čula non-stop primaju informacije. Sve što vam se ikad desilo, što ste ikad čuli, pomirisali ili osetili ostaje permanentno smešteno i zaključano u velikoj banci sećanja koja se nalazi na unutrašnjem nivou uma u našoj podsvesti. Ta banka sećanja se naziva trajna memorija. To je memorija u kojoj su pohranjena sva naša dešavanja od trenutka rođenja do sad. Ono što zbunjuje ljude je način pristupa i ponovnog pokretanja tih silnih sećanja.

Svaka informacija koja je ikad primljena kroz bilo koje od naših 5 čula, čuva se ovde. Tako da počevši od trenutka, kad smo oživeli u maminom stomaku, sve što smo čuli, osetili ili doživeli ostavlja trag u nama. Tako počinje stvaranje velike baze podataka, iz koje se stvaraju naša uverenja, navike i modeli našeg ponašanja. Svi ti podaci nas pretvaraju u ono što smo danas. Svaka naša misao, reakcija kao i percepcija u vezi nekoga ili nečega, sve se to zasniva na našim iskustvima iz prošlosti. Jednostavno rečeno: Mi danas smo refleksija svih naših prošlih iskustava.

Da ponovim, mi nikad ništa ne zaboravljamo, mi samo ne znamo kako da svesno pristupimo tim sećanjima.

* Navike.  Naše ponašanje svakodnevnim životnim situacijama za koje mislimo da je spontano, odnosno da je automatsko u stvari to nije. Nekada davno, postojao je trenutak u vašem životu kad ste prvi put bili u takvoj situaciji i tad niste znali šta da uradite. Na osnovu onoga što su vam tad pokazali ili rekli (snaga prvog utiska), vi ste tu sugestiju usvojili kao svoju ponašanje u toj situaciji. Ponavljanjem istog pojačali ste i potvrdili taj prvi utisak i tako ga pretvorili u svoje naizgled spontano reagovanje na takvu situaciju, odnosno u svoju naviku.

Sledeći pasus je detaljno objašnjenje procesa formiranja ličnosti. Dobro ga proučite i zapamtite, jer to je objašnjenje kako ste postali to što ste danas. 

Svaka naša reakcija u bilo kojoj situaciji posledica je naše percepcije te situacije. Percepcija situacije predstavlja naše očekivanje u vezi te situacije, a očekivanje je posledica prethodnih iskustava iz sličnih situacija. Ta prethodna iskustva su izgradila stavove u nama o tome šta te situacije znače za nas. Stavovi su nastali kao posledica dominantnih osećanja (telesnih senzacija) koja su se javljala u prvim sličnim situacijama. Prve situacije o bilo čemu dešavaju nam se u prvim godinama života. Inicijalna osećanja koja se tad pojave predstavljaju snagu prvog utiska. Pošto je taj prvi utisak jedini podatak odnosno reper koji imamo u tom trenutku (nemamo današnje znanje), ta osećanja ostaju memorisana kao naša spontana, telesna reakcija na situaciju. Kako se situacije ponavljaju taj prvi utisak se sa svakim novim ponavljanjem pojačava i pretvara u našu automatsku-telesnu reakciju na situaciju. Ta telesna reakcija (osećanje) stvara stav “U Nama O Nama” u takvim situacijama. Jednom stvoreni stav se održava takvim kakav je sve dok se ne promene inicijalna osećanja koja su ga stvorila. Kako se razvijaju naše kognitivne sposobnosti, tako učimo da logički, racionalno definišemo naše reakcije i ponašanja kao “pozitivna ili negativna, dobra ili loša, zdrava ili nezdrava”, itd. Ali kao što smo već spomenuli u slučaju štampača, te definicije i etiketiranja ne menjaju činjenično stanje, odnosno naša osećanja, reakcije i ponašanja.

Da ponovim: Dobro proučite gornji pasus, jer to je objašnjenje kako ste postali to što ste danas. Možda slučajno ili ne, naučeni smo da nikad ne uzimamo u obzir da su naša današnja, logička i racionalna objašnjenja samo posledica našeg znanja koje smo sticali slušajući druge ljude, koji nemaju pojma šta mi osećamo, kako to osećamo i kako su se naša osećanja razvijala.

Ako su vam kao detetu vaši roditelji pažljivo sa puno topline stalno ponavljali kako sve što čujete ili vidite “brzo učite i lako pamtite”, hvalili vas za sve što ste naučili, Vi i danas tako reagujete na svaku novu materiju koju proučavate. Ili uzmimo pušače za primer: Pušači pre nego što su stvorili naviku, prvo su slušali neke druge pušače kako pričaju: Pušim zato što me to smiruje, pušim zato što......  To nam govori da snaga prvog utiska i ponavljanje inicijalnih sugestija važi kako za pozitivne tako i za negativne programe našeg reagovanja i ponašanja, odnosno naše navike.

Navike same po sebi nisu ni dobre ni loše, one su samo naučena reakcija, koja se javila kao posledica naših inicijalnih osećanja. Ova konstatacija nas dovodi do nečega što nas čini superiornim u odnosu na sva druga živa stvorenja na planeti zemlji.

* Osećanja. Svaki čovek na planeti zemlji ima unikatne otiske prstiju, onakve kakve nema nijedan drugi čovek. Isto tako svako od nas oseća svoja osećanja na samo njegov jedinstven način. Upravo ta činjenica nam govori da su naša osećanja jedini pravi pokazatelj kakav nam je život. Drugim rečima, naša osećanja predstavljaju naš unutrašnji kompas, kojim upravljamo našim telom i našim životom.

U procesu razvoja svakog čoveka, prvo se razvija sposobnost da oseća senzacije, a potom dolaze svesne kognitivne sposobnosti. Te senzacije koje se fizički manfestuju u našem telu nazivamo Osećanjima. Ovaj proces osećanja senzacija prisutan je u svakome od nas i potpuno se spontano dešava bez ikakvog našeg svesnog napora.

Kao što smo videli na primeru pisma i štampača, “uzrok – posledica” je prirodni zakon koji važi i u nama. Uzroci svakog našeg ponašanja i stavova o svemu u životu uvek su posledica naših životnih iskustava. Kad se neko oseća loše (strah, strepnja, odbačenost itd.) tada po zakonu “uzrok – posledica” znamo da se toj osobi u životu već desilo nešto što čini da se ona oseća tako. Desilo se nešto što je snagom prvog utiska, praćenog sličnim situacijama u toj osobi prvo stvorilo, a onda razvilo stav “neprijatno mi je” kao telesnu reakciju zaštite. Da to nije tako, u tim situacijama bi u toj osobi postojao otvoren istraživački stav umesto neprijatnog.

Razmišljanje koje aktivira neko naše negativno osećanje, a samim tim i neprijatnu reakciju programiran je prošlim iskustvima. Da nije tako, jednostavno ga ne bi ni bilo. Neko ko ima napade panike i ne može da diše već je imao u svome životu neko loše iskustvo praćeno velikim osećanjem straha gde je pomislio da će umreti.

Sva naša životna iskustva generišu osećanja. Osećanja stvaraju naše stavove o svim životnim situcijama. Stavovi izazivaju naše reakcije, kako dobre tako i loše. Upravo zato je toliko teško promeniti stavove i reakcije (navike) svesnim naporom i logičkim razmišljanjem. Oni nisu deo naše svesti. Stavovi su naša telesna reakcija na situaciju i smešteni su u našoj podsvesti, a podsvest ne poznaje “dobre ili loše” stavove. Naša podsvest uvek reaguje telesnim senzacijama - osećanjima u svim situacijama u kojima se nađemo. Naša telesna reakcija direktna je posledica prethodnih takvih situacija u našem životu. Ovo nam govori da mi uvek pamtimo sva naša iskustva, od trenutka rođenja pa do danas, ali ne glavom, nego telom. Prosto neverovatno, zar ne?

Da bi se bilo koja naša reakcija, ponašanje ili stav promenili, prvo je potrebno uspostaviti emotivnu harmoniju, a to se postiže oslobađanjem nagomilanih osećanja koja su stvorila stav koji nam se svesno ne sviđa. Tek kad se uspostavi emotivna harmonija, moguće je promeniti naše postojeće definicije i stavove.

Ovo je neophodno razumeti, zato što kad je neko osećanje u vezi nečega ili nekoga jednom prihvaćeno od strane naše podsvesti, ono je prihvaćeno kao zakon po kome baš tako reagujemo na sve slične situacije. To prihvaćeno osećanje od tog trenutka pa na ubuduće je naša “automatska telesna reakcija” koja uvek izaziva određeno ponašanje u svim sličnim situacijama.

Šta su to Negativna ili Loša Osećanja?

* Negativna osećanja su ona osećanja koja čine da se osećamo loše. Da budem još precizniji, to su osećanja koja nas sprečavaju da se konstantno osećamo dobro i na taj način nam ne dozvoljavaju da budemo i radimo najbolje što možemo.

* Negativna osećanja izazivaju neprijatna telesna stanja. Ovakva osećanja uvek su praćena nekim oblikom tenzije, nemira i nelagodnosti u našem telu. Ona nam oduzimaju jasnoću misli, moć koncentracije i smireno logičko razmišljanje.

* Negativna Osećanja čine naš život nepodnošljivim sve dok ih se ne oslobodimo.
Ova zadnja karakteristika je ključna. Zato što naš otpor sopstvenim negativnim osećanjima pojačava ta osećanja. Svim drugim osećanjima koja nam prijaju mi potpuno automatski dopuštamo da ih osetimo i iskažemo i kao posledicu toga ona se automatski iskazuju i oslobađaju.

Primer: Osećanje radosti, zadovoljstva, sreće, seksualnog uzbuđenja i slična. Ovim osećanjima mi ne pružamo apsolutno nikakav otpor, naprotiv odmah ih prihvatamo, osećamo i iskazujemo. No, bez obzira koliko nam se ova osećanja sviđala, ona traju kratko i pošto smo ih osetili i iskazali ona se povlače.

Problem je Otpor Osećanjima – Rešenje dolazi kroz Emotivno Pražnjenje!

Ovo nas dovodi do sledećeg zaključka: Osećanja koja potiskujemo i odbijamo da osetimo, nikada ne nestaju nego nastavljaju da pulsiraju u nama, gomilaju se i sve jače nas pritiskaju iznutra da bi ih napokon prihvatili, osetili i iskazali.

Kao posledicu tog “guranja iznutra’’ maksimalno osećamo snagu zakona “uzrok-posledica’’. Upravo zbog toga mi nikada ne možemo promeniti neke svoje navike ili ponašanja u vezi nečega, sve dok osećanja u vezi toga držimo potisnuta u nama.

Naša osećanja apsolutno uvek nadjačaju našu svest, misli, sugestije i logiku. U skladu sa tim, svaki put kada izaberemo da osetimo i iskažemo svoja neprijatna osećanja automatski nestaje unutrašnji pritisak koji ona stvaraju sve dok ih ignorišemo i potiskujemo.

Kao što sam rekao, svako naše sadašnje logičko razmišljanje u odnosu na situaciju u kojoj se nalazimo posledica je onoga šta osećamo u vezi te situacije. Upravo to osećanje koje imamo u nekoj situaciji, pokazuje nam kako naša podsvest doživljava tu situaciju. Što će reći naša podsvesna interpretacija situacije u kojoj se nađemo kontroliše naše logičko razmišljanje i ponašanje, odnosno našu svesnu reakciju.

Dopuštajući sebi da osetimo i iskažemo sva svoja osećanja kako pozitivna tako i negativna, dajemo sebi šansu da uspostavimo mir i harmoniju u nama. Menjajući naš inicijalni način reagovanja na negativna osećanja, tako da umesto dosadašnjeg odbijanja, prihvatimo da ih “Osetimo-Iskažemo-Oslobodimo’’ izazivamo domino efekat koji u potpunosti ruši kulu sazidanu od naših negativnih osećanja koja se naziva problem ili bolest.

Odupiranje i otpor našim osećanjima daleko je ozbiljnija stvar nego što većina ljudi misli. Sva naša osećanja su dizajnirana da se kreću ciklično: “Situacija - Osećanje – Osetimo ga – Oslobodimo ga – Završen ciklus”. Pokušavajući da “Ne Osećamo” neko naše osećanje automatski stvaramo nelagodnost i unutrašnji pritisak.

Održavanje ovog otpora i čuvanje osećanja potisnutima crpi ogromnu količinu naše životne energije. Kako se vremenom potisnuta osećanja gomilaju tako se mi sve više iscrpljujemo fizički i emotivno. To je kao da pokušavate non-stop da plivate uzvodno. Samo je pitanje vremena kada ćete potpuno iscrpeti svu svoju energiju i potonuti.

Pružajući otpor sopstvenim osećanjima prekidamo naš prirodni ciklus kruženja životne energije: “Situacija - Osećanje – Osetimo ga –Završen ciklus’’. Kao posledica ovog prekida kruženja energije, energija koja bi bila usmerena na održavanje savršenog rada svih sistema i organa našeg tela usmerava se na otpor osećanjima i to nas čini slabima. Ta slabost se potom manifestuje nepravilnim radom naših prirodnih telesnih funkcija.

“Emotivno pražnjenje – Oslobađanje neprijatnih osećanja” je prirodni proces koji se može desiti samo ako Vi to želite i dozvolite sebi. Da zaključimo: Sva naša osećanja traju kratko, osim ako im se odupiremo.

Zakonitosti našeg uma:

Svesni nivo našeg uma ne zna kako da barata osećanjima, zato što su osećanja informacija koja do svesti ne dolazi putem naših pet čula. Osećanja dolaze iznutra, a ne spolja i to totalno zbunjuje našu svest. Svaki put kad nam se u nekoj situaciji pokrenu osećanja, naš svesni um se pomera u stranu i mi u takvoj situaciji reagujemo automatski odnosno podsvesno.

Svaka informacija, misao ili ideja izaziva našu telesnu reakciju - osećanja!

Naša osećanja utiču na sve funkcije našeg organizma. Većina naših telesnih senzacija, odnosno osećanja prosto je neprimetno za našu svest pa nam ona deluju savršeno neutralno, odnosno normalno. S druge strane sve situacije i informacije koje izazivaju jaku telesnu reakciju ostaju zabeležene u našoj podsvesti u formi neprijatnih osećanja. Primer: Kada neka sadašnja situacija počne da vibrira u skladu sa nekom prošlom situacijom ili dešavanjem, mi trenutno osećamo emotivni flešbek. Ponovo se pokreću inicijalna osećanja koja su nastala pre mnogo godina kao posledica našeg prvog utiska u toj situaciji.

Ono što Um očekuje da se dogodi, obično se i dogodi.

Čitav naš organizam prati i reaguje u skladu sa našim osećanjima. Potpuno je nebitno da li su osećanja pokrenuta kao rezultat našeg maštanja ili su pokrenuta kao posledica situacije u kojoj se nalazimo. Pokrenuta osećanja, aktiviraju automatske programe našeg ponašanja i naše telo radi apsolutno sve da bi ispunilo zadatak tog programa. Naše fizičko zdravlje umnogome zavisi od naših stavova o sebi i našeg mentalnog očekivanja. Sad, znajući ovo setite se koliko ste puta rekli i doživeli: “Ono čega sam se najviše plašio, mi se i desilo“.

Imaginacija je uvek moćnija od logike.

Svesni razlozi i logična objašnjenja su neizmerno slabi u odnosu na našu imaginaciju. Osećanja i mentalne slike (sećanja) isključivo su vlasništvo naše podsvesti. Te slike i prateća osećanja u svakom trenutku pobeđuju sve ono o čemu logično razmišljamo. Racionalno razmišljanje, biva nadjačano našom imaginacijom brzo i lako. Bilo koja ideja podržana snažnim osećanjima kao što su strah, bes, mržnja, tuga nikada ne može biti promenjena svesnim, racionalnim, logičkim razmišljanjem.

Jednom prihvaćena i izvršena sugestija, izaziva sve manji otpor sa svakim narednim ponavljanjem.  Svaki program ponašanja (kako dobar tako i loš) uvek se zasniva na početnoj sugestiji i osećanjima koja je ona izazvala. Naš mentalni model ponašanja stvara se vrlo lako, pogotovo ako se početna sugestija ponovila mnogo puta. Jedanput prihvaćena sugestija od strane naše podsvesti, praćena dodatnim sličnim sugestijama stvara novi model ponašanja u rekordnom roku. Ovo pravilo uvek važi, kako za dobre, tako i za loše modele ponašanja. Na primer: Neki ljudi veruju da u kritičnim momentima moraju zapaliti cigaretu ili popiti čašicu žestokog pića ili popiti tabletu za smirenje da bi efektno funkcionisali. Bez obzira koliko je to netačno i pogrešno to je postala njihova istina i oni to stalno rade.

Svaka informacija ili koncept, prihvaćeni kao naše uverenje ostaju na snazi sve dok se ne zamene nekom novom idejom ili konceptom. Jednom usvojena informacija postaje uverenje, koje je maksimalno zaštićeno i prosto ga je nemoguće promeniti svesnim logičkim objašnjenjem. Upravo zbog toga, što je neko uverenje duže u nama, veći je otpor promeni. Kad smo jednom nešto prihvatili kao način razmišljanja ili ponašanja, naš um se trudi da to i sačuva. I što više vremena prolazi to uverenje postaje model ponašanja odnosno navika.

Nerešeno, osećanjima pojačano stanje, vrlo često postaje organsko stanje.

Savremena medicina je potvrdila teoriju da većina nezdravih stanja nisu organskog porekla. Drugim rečima, neprijatna i nezdrava stanja proizvod su našeg uma, koji kontroliše sve funkcije našeg organizma. To znači da određena neprijatnost ili neka druga manifestacija nepravilnog rada određenog organa ili dela organizma, javlja se kao direktna posledica nekog naših potisnutih osećanja. Drugim rečima, ako neko stalno razmišlja i priča o slabim živcima, nervoznom stomaku ili glavobolji izazvanoj nerviranjem, posle izvesnog vremena takve smetnje za tu osobu postaju njena fizička realnost.

Svesni napor ne utiče na podsvest.

Što će reći, što se više svesno trudite, sve manje utičete na svoju podsvest. U slučaju da imate problem sa spavanjem, odnosno insomniu, ovo pravilo vam je itekako poznato. Što se više trudite da zaspite, sve manje vam se spava. Zato pravilo glasi: Kad poželite da utičete na podsvest, nema žurbe i prečica – RADITE LAGANO I UPORNO. Radeći na taj način, primetićete kako sve više dopuštate da se to što želite desi, umesto “Da forsirate da se to desi”.

Da zaključimo: Mi funkcionišemo koristeći dva nivoa uma, svest i podsvest. Svest je spoljni nivo koji upravlja našim čulima, a podsvest je unutrašnji nivo koji upravlja našim telom. Ta dva nivoa rade u simbiozi i čine proces koji se zove naš život. Procesor koji povezuje rad naše svesti i podsvesti je mozak.

Znači, naš mozak ne odlučuje ko smo, šta smo i kakvi smo, mozak je samo procesor. Um je taj koji bira i odlučuje. Pri tome, naše postojeće znanje definiše trenutne mogućnosti našeg uma. Vreme je za novo znanje!

IZVOR